Trenutak slabosti

Uvek imamo problem sa iskazivanjem svojih osecanja. Ja ipak vise verujem da dela govore vise od reci, ali nekad moras i nesto reci.
Volela bih da umem da crtam, mozda bi mi tako bilo lakse da nacrtam sta osecam.. Ali nazalost, ne umem...

Osecam da mi se srce steze, da me nesto gusi i da mi ne da disem. Ne bih rekla da je to bol, jer me niko nije povredio. Ali osecaj je i dalje tu i nikako ne prolazi. Volela bih da si tu...
Mozda mi je samo potreban jedan zagrljaj. I to jedan od onih zagrljaja od kojih ti staje dah. Ali tebe nema...

Suze mi naviru nekontrolisano...

Ironija svega je sto ni ja sama ne razumem sta mi se desava...
Nedostajes mi sada, nedostajeces mi jos vise onog dana kada ces mi najvise trebati i kada bih najvise volela da budes pored mene... Ali to ne mogu promeniti...

Sta mi se desilo? Sta si mi uradio?

Dan mi vise nije isti kada tebe ne vidim... Koliko god da ima sunca, meni nedostaje moje sunce...
Opet kapnu jedna suza...
Najvise volim kada se ujutru probudim i prvo sto vidim bude tvoje lice... Tada mi nista ne moze ukrasti srecu i osmeh. Niko, osim tebe...
Uspeo si, osvojio si me.... I sta sada?
Eto i druge...
Sada mi trebas, neverovatno mi trebas, jer bez tebe vise nista nije isto kao pre.
Puuu je*em ti, evo jos jedne...
Cak i kada se ljutis i duris... Kad povisis ton...
Nikako ne prestaju da se slivaju niz moje lice...
Da li ti nesto osecas u ovim trenucima? Volela bih da znam...

Tesko je objasniti sta sam htela da kazem. Ali ko razume- shvatice....

Neki mali puz sa svojom kucicom

Pojavio si se tek onako iznenada, nisam te ocekivala, nisam ni naslutila... Polako si mi se priblizavao, gmizuci kao puz. Tako polako, ali sigurno.. Mozda si sve nesvesno radio, mozda te je neka neobjasnjiva sila priivlacila ka meni i nije ti davala da odustanes.
Bilo je raznih sukoba. Ipak je kapija moga srca satkana od najjaceg celika. Nije je jednostavno otvoriti, jer niko nema kljuc. Ponekad cak i ja izgubim kljuc. Mozda svesno, mozda nesvesno. Kljuc nikada nema odredjeno mesto na kome stoji. Njegovo staniste je promenljivo i nekada ni ja sama ne znam gde je odlutao.

Sa tobom je sve kao igra macke i misa. Mozda je to ono sto nas stalno privlaci i drzi nam paznju. Kada nam sila privlacenja dodje do minimuma, ti se zavuces u svoju kucicu, jer znas da ja tamo nemam prilaza.

Zabranjeno mi je zakonom prirode da krocim u tvoju kucicu. Mogu samo da zamislim kako ona izgleda i sta se u njoj nalazi. Zamisljam je kao ogromnu crnu prostoriju, u kojoj nema mnogo svetlosti. Samo poneki snop svetlosti ima dozvolu prilaska. Mada i sa tom dozvolom on strepi. Nije siguran u sebe i nema nikakvu moc. Od takve nesigurnosti njegova jacina je svedena na minimum, a i samo jednim tvojim zastrasujucim pogledom on nestaje. U desnom uglu se nalazi ogroman krevet. Veliki je za dve, a pogotovu za jednu osobu. Ali znam da ti volis da se kotrljas po krevetu. Na krevetu leze preko deset jastucica i svi su u razlicitim bojama. Cisto da malo unesu dozu radosti u tvoj dom. Na svakom zidu, smestena su po nekoliko ogledala. Velika ogledala. Znam da volis da posmatras svoj odraz u njemu. U levom uglu prostorije se nalazi siv, metalni sto samo sa jednom stolicom. Stolica je, naravno, za tebe. Dok sedis na njoj, posmatras svoje misli i tumacis ih. Ili bar pokusavas da ih razumes, mada mislim da cesto ne uspevas u tome. Zato i bezis u svoju kucicu...
Kada dodje do toga, do tvog odlaska u kucicu, ja se zacrtam pred vratima tvoje kuce i u stanju sam da se danima ne pomerim. Ponekad pokusavam da stupim u kontakt sa tobom, ali imam osecaj da kada si ti unutra, niko vise ne postoji na svetu osim tebe samog. Ali ja sam uporna i znam da ces morati da izadjes pre ili kasnije..
I dok ja tako cekam tvoj izlazak, kapija moga srca se polako otvara. Ne znam zasto i ne znam kako. Nisam je otkljucala, ne znam cak ni gde je kljuc, ali osecam tvoj lopovski korak, kako to krisom radis, a ja ti cak to i dozvoljavam.
Kada otvoris vrata svoje kuce i moja kapija je otvorena...

Sada se trudim da te ne ispustim iz ruku, da ne bi slucajno ponovo otisao u svoju kucicu. A zasto bi tamo odlazio i sedeo sam, kada se sa kapijom moga srca otvaraju jos hiljade drugih vrata kroz koje mozemo zajedno da prolazimo?

Samo jedan trenutak

U jednom trenutku, u jednoj sekundi, u jednom treptaju oka se sve moze promeniti....

Mimika lica, izgovorena rec, suza koja je skliznula iz oka, bol, pogled, sreca, ljubav....

Nekako sve stvari se desavaju u sekundi, nikada to nisam razumela, samo sam to prihvatila kao cinjenicu i sa time nastavila dalje... Nikada, sve do sada. Do ovog trenutka, trenutka kada sam zrelija, kada sama razmisljam svojim mozgom i sada, kada sam postala ovakva osoba, osoba sa razumevanjem, bez osudjivanja, bez mrznje, bez zla, ali opet ne naivna i nikako ne glupa...

Vreme leti...

Tako i mi... Jednog trenutka smo nestasna deca koja jos uvek ne znaju da pricaju, a vec sledeceg odrasle, zrele osobe..

Tako i nasa osecanja...

Sedimo zagrljeni, bez izgovaranja ijedne reci... Mada, nekada imam osecaj da bi u tim trenucima razgovor prosto bio suvisan.. :) Osecam snagu tvog tela, osecam tvoju toplotu.. I dok tako ne razmisljajuci ni o cemu, a opet imam neki osecaj kao da letim, kao da sam na najlepsem mestu na svetu, osetih tvoj dah na vratu. Kao da su mi se sada pred ocima stvorile stazice satkane od mnostvo malecnih srca. Ne mogu da razaznam od cega su skrojeni, ali mogu da osetim njihovu toplinu pod svojim stopalima, toplinu koja me nekom silom povlaci ka mom daljem letenju... Tvoje usne na mom vratu... Ah... Vise nista ne mogu da vidim, ni jedna jedina misao u mojoj glavi, ali zato u stomaku, u mom telu... Lavina je krenula. Tvoj dah, tvoje usne su je pokrenule. Osecam kako se siri... Kako mi ulazi u svaki deo moga tela... I onda.... Odjednom, kao grom iz vedra neba, odmices me od sebe. I vidim kako otvaras usta i konstatujem da pricas, ali ja ne mogu da te cujem. Lavina je i dalje u meni, a ja zapravo i nisam tu... Nisam pored tebe... Ali, to ne traje jos zadugo.. Od tvog trzaja, sve je krenulo da se gubi... Par sekundi mi je trebalo da se vratim u svoje telo i da ponovo upravljam njime... I eto me, tu sam.. 

Uspela sam da cujem tvoje pitanje... Iako sam ga cula, istog trenutka sam pozelela da ga nisam cula.

U tom trenutku, nestalo je sve... Sve ono sto sam do pre par minuta osetila, sve je nestalo.

 Kao da je gumicom obrisano... 

U trenutku si unistio jedan od najlepsih trenutaka....

U drugom telu

2011. godine se smatralo da na Zemlji zivi oko 7 milijardi ljudi, ali to nije presudno, jer se broj stanovnika iz godine u godinu konstantno povecava. Danas nas sigurno ima mnogo vise...
Meni licno, sa mog ugla gledista taj podatak i nije toliko bitan, ali gledano sa ugla nase planete, verujem da nije bas najsrecnija tim saznanjem.
Nekada volim da sebe stavim u ulogu neke druge osobe, mozda meni cak i nepoznate. Volim da sagledam svet iz sto vise razlicitih uglova, jer verujem da jedino tako mogu da razumem sustinu postojanja jednog bica.

Danas sam sebe zamislila kao nasu planetu, nas izvor zivota, nasu domovinu... 
Necu vas lagati... Inace, nisam takva osoba. Iskrenost je osobina koju najvise cenim i uvek je se pridrzavam.
Nije srecna. Nije ni zadovoljna. Nema cak ni u uglu usana onu malu crticu koja cini osmeh...
Zaprepastila me je ta scena... Na sekund sam pomislila da se moja masta poigrava sa mnom... Ali ne... Pogled joj se gubio u daljini.. Preplavio me je osecaj tuge, osecaj iscrljenosti, osecaj razocarenja. 
Uspela sam da zavirim u njenu dusu...
Nije morala da progovori, nije morala ni jednu jedinu rec da mi saopsi, jer sam se poistovetila sa njom.
Toliko tezine lezi na njenoj dusi. Nije to samo zbog prenaseljenosti njenog tela, mislim da bi sa time nekako i mogla da se izbori. Telo je ono sto je pokrece, tako da smo mi njeni udovi, njeni organi, njena dusa...
Kada udovi bole, to je fizicka bol, a svaka fizicka bol nije toliko zastrasujuca jer su uvek moze nekako isceliti. Oseca ona taj bol, ali nije to jedino sto je muci. Ona, u svakom svom unutrasnjem organu, u svakom nervu, oseca bol. To je zbog toga sto je njeni organi (citajte mi) ne postujemo. Ne funkcionisemo po propisima koje je ona odredila. 
Necu sebe izdvajati kao jedinku, vec cu govoriti u ima svih ljudi na planeti.
Njeni organi ne funkcionisu kako treba. Bubrezi joj polako otkazuju, jetra je stalno boli. Pluca su joj toliko zagadjena da jedva uspeva da udahne trunkicu vazduha. To malo vazduha je drzi u zivotu... Kaslja se ne moze otarasiti vec godinama. Mislim da je postalo hronicno. A srce... Ni srce ne pumpa vise onim tempom kojim je to radilo ranije. Osecam da joj to nekako najvise smeta. To je ono sto je najvise tisti.
Kao da svi njeni organi rade protiv nje, kao da nisu sastavni deo njenog tela. Svako od njih radi za sebe, ali nijedan od njih ne uvidja da  to sto radi, nije ispravno. Da ce tako svaki od njih sebe dovesti do unistenja, do propasti...

Nisam mogla da izdrzim, a da se ne zapitam kako je to moguce. Kako je moguce da oni tj. mi ne uvidjamo sta radimo? Nemoguce da je svakom usadjeno da radi na svoju stetu, na stetu drugih, na stetu planete u celini. Da li je moguce da smo toliko sebicni? Da li je moguce da svako gleda samo sebe i nikoga vise?
Nismo sa tom svrhom stvoreni i nije mi jasno kako to ne shvatamo...

Dok je moj mozak bio preplavljan gomilom takvih pitanja, pitanja bez odgovora, podigoh glavu ka Zemlji. Oci su joj bile pune suza. Taj prizor je dotakao moju dusu.. Ili je to ipak bila njena dusa, jer sam ja sebe stavila u njenu ulogu. Od tolike patnje koja je zaposela njeno telo u celini, od nemoci da se sama bori za svoj opstanak, gubila je snagu.. Iz dana u dan, sve vise gubi i volju.. 
Suza je kanula..
Odmah za njom su krenule i ostale.. Osetila sam da sa svakom suzom koja je navirivala na njenom licu, oseca olaksanje. Ali to ne moze izleciti sve njene boli... Na taj nacin ona cisti svoju dusu od svih tih zlih, nemarnih, nemilosrdnih misli koje je zaposedaju.
 I to smo mi. Mi cinimo ceo njen organizam. Mi smo onaj najjaci virus koji je lagano kida. Iz dana u dan sve vise. I te suze na njenom licu smo mi... To su oni pojedinci koji se nisu ugledali na vecinu stanovnika. To su oni koji jos uvek mare, koji jos uvek obracaju paznju na njeno zdravlje. Oni koji se bore za njeno ozdravljenje. To su oni koji joj daju nadu da ce izdrzati, da ce ozdraviti... 
Saosecala sam sa njom.
I moje lice je bilo preplavljeno suzama...

Patile smo zajedno...

Neocekivano se trgla i izbacila me je iz svog tela, svoje duse... 

Opet sam ja- ja, opet sam se vratila u svoje telo, ali nikada necu zaboraviti ovih nekoliko trenutaka provedenih u njenoj kozi... 

Znaj da te ja necu povredjivati, ja necu dozvoliti da patis... 
Dok god budem postojala boricu se za tvoje zdravlje, za tvoju srecu, za tvoju dusu...
Nikad te necu omalovazavati i uvek cu ti biti podrska...

My darling

Neko mi je davno rekao da se sve desava sa razlogom.

 Od tog trenutka, trenutka kada je ta recenica doprla do mog mozga, urezala se u njega i ostala je tu kao moja vodilja kroz zivot.

Neko te je doneo.

 Da li te je to vetar doneo na svojim talasima hladnoce? Da li te je luda i mracna noc poslala da me obuzdas? Ili si pak donesen na krilima nekog andjela? 

I dalje ne mogu da skontam, ali si tu... 

Usetao si se u moj zivot neplanirano i nepromisljeno, sve je bilo nekako spontano i neocekivano. Nisam cak ni jednog jedinog trenutka pomislila da bi ti mogao da u meni probudis ono sto sam ja davno zakopala u svojim najcrnjim i najmracnijim delovima duse.

Necujnim koracima si se iz dana u dan sve vise priblizavao, dok ja naivna nisam nista preduzimala. Nisam cak ni registrovala kuda vode ti tvoji koraci. Nisam ni pomislila da tvoji koraci mogu da te dovuku tako blizu. 

Zatvaram oci.

Osecam tvoju blizinu... 

Osecam tvoju ruku, koja u mraku nezno drzi moju...

 Osecam tvoj lagan i topao dah pred mojim licem... 

Zatim osetim dodir tvojih usana, dodir koji pokrece neku lavinu u mom telu.

 Zariste je na usnama, a onda polako krece da klizi kroz moje telo.

 Osecam kako se zadrzava na nekim mestima i stvara  veoma prijatan osecaj, a onda opet nastavi svoju kruznu putanju.

Neko bi mozda pomislio da je to strast, ali ne... Ipak nije. Mislim nije tu samo strast zastupljena. Ima vise 

uticajnih faktora. Mislim da sam svesna svih njih i svesna sam njihovog znacenja, medjutim osecam neki strah....

Mi mozemo da budemo kao kljuc i katanac... :)

Sve se tako brzo odigralo da nisam ni stigla lepo o svemu da razmislim.

 Mozak ne funkcionise kada srce pocne da kuca nekim novim pokretima. Pokretima srece, pokretima nade, pokretima ljubavi...

Sada je kasno.

Kasno da te izbacim iz srca, iz glave. Kasno je jer ne zelim to da uradim. 

Budis ono najlepse i najneznije u meni. 

Mozda je to razlog... :)

Odlepila za sekund

Da li nekada imate osecaj da se sa vama desava nesto i da se ponasate kao da vi niste vi? Da li vam se desi da vam jedna malena stvar ulepsa ceo dan? Da li vam se desi da vam samo jedan pogled moze reci vise od hiljadu reci? 

Mislim da je Venera usla u moj znak ili u moju kucu... Ili mi je Amorova strela krisom zabodena u ledja... Da li slucajno ili namerno? Jos uvek ne mogu da protumacim.

Da li vam se desilo da samo od pogleda na neku osobu vase srce krece da lupa kao da zeli da izadje iz vas? Da li vam se desilo da u prisustvu te osobe lupnete nesto neverovatno glupo?

Mislim da sam se zaljubila... :)

Od tog dana, dana kada si se sam pojavio pred vratima i dosao i seo pored mene, osecam da se nesto desilo. Da li imas neke moci, pa si me omadjijao ili je u pitanju cista hemija koja se u trenutku stvorila ni iz cega? Vidjala sam te i pre tog dana, ni sama ne znam koliko puta i nista. Ali ovo... Ovo je neverovatno. Urezao si mi se u mislila. Ne izlazis od tamo. Ugnezdio si se tamo gde su mnogi zeleli da zakoracaju ili makar samo da dotaknu prstom i to bez imalo truda.. 

Od tog dana, pogledi nam se srecu vise nego inace. Znam sta se sa mnom desava- to objasnjava moje postupke, ali sta se desava sa tobom? Da li i ti osecas nesto? Da li je i tebe bar malo pecnula ona hemija, koja je mene oborila sa nogu? Pogled tvoj govori vise od tebe, ali meni je potrebno vise od toga da bih umela da odgonetnem sta se desilo ili sta se desava. A ti cutis... Ni jedna jedina rec...

Ne znam da li sam srecna ili tuzna? Zbunjena ili radoznala? Mozda sam sve odjednom...

Od same tvoje pojave ja odlepim. Istog trenutka se unervozim, srce mi lupa 300 na sat, a pogled mi nesvesno leti ka tebi... Covece, sta mi to uradi?

Zamolila bih te da skines cini koje si bacio na mene ili me bar udostojio odgovora ovih pitanja koja mi se konstatno vrte po glavi. Unapred zahvalna...

Kao stvarnost

Verujem u snove... Verujem i da podsvest zapravo upravlja nasim bicima, bez nase svesne kontrole...

Volela bih i da mogu da upravljam tim stvarima.

Sinoc sam sanjala cudan san. Mislim realno gledano i nije toliko cudan, ali je mene zacudio.

Probudio je u meni neke stvari koje sam davno ostavila u proslosti i za koje sam verovala da tamo i pripadaju...

Pojavio se... Posle toliko vremena... Niti pozvan niti ocekivan.

Lep je osecaj kada nekoga volis, jos lepse je kada taj neko voli tebe...

Ponovo sam te osetila...

Tvoj dodir...

Tvoj dah...

Tvoj poljubac...

https://www.youtube.com/watch?v=b-_4oxZH60A

Mislila sam da je sve odavno proslo, da vise nista ne osecam prema tebi.. Zato si se i pojavio, znam...

Da me podsetis na ono, ono sto sam jedva probolela, ono sto me je zamalo unistilo.

Ehhh... Opasna je to stvar.

Delovalo je kao realno, kao da si stvarno bio tu, kao da sam te stvarno dodirnula, poljubila...

Kao da nikada nije ni prestalo, kao da i dalje postojimo...

Zaljubljeni kao i ranije, sa ljubavlju kao i ranije.

Tvoj pogled upucen ka meni sa isto toliko strasti koliko je bilo ranije. Tvoji dodiri koji kao dodir svile klize po mome telu. Osecala sam kao da smo jedno. Isto mislimo, isto zelimo...
I tvoji poljupci su kao mlaz tople vode po mome telu, koji me sve vise i vise uzbudjuje...

Nije zabolelo, ali me je na sekund vratilo tamo gde mi je bilo najlepse, tamo gde sam bila srecna i zadovoljna. Tamo gde sam beskrajno volela...

Probudilo je ponovne misli o tebi, o nama...

Moje srce je zaigralo...

Ali vise se ne nadam...

Sve je to samo uspomena...
Samo san...

Luda noc!

Ne znam da li se to desava svim ljudima na planeti ili je to samo kod mene tako, ali imam periode u zivotu kada prosto osecam kao da ja nisam ja.. Tesko je to objasniti, ali cu pokusati...

Moja frendica ili kako ja volim da je zovem moja "riba" :) dogovorile se da izadjemo u grad. 

Mislim nije to nista novo, izlazile smo zilion puta...

Vece je pocelo nekim cudnim temama. Mislim nisu to cudne teme, ali su pomalo bezobrazne...

Mislim nas dve bludnice kada se spojimo... Neopisivo... :)

Odlicno sam se osecala, a vino je verovatno bilo zaduzeno za moje raspolozenje..

Ima neceg u njoj sto je meni veoma zanimljivo, ne umem to objasniti...

Nebitno je to....

Izasle smo i onda je krenula akcija...

Mislim da su sve oci bile uprte u nas..

Ni to me ne cudi... Umemo mi to... :)

Zato je i obozavam..

I vece je odlicno prolazilo. Mi smo neprestano djuskale. Momcima su pogledi leteli ka nama, nemoguce je bilo ne gledati nas...

Jedna dunja, druga, treca... Ma sta je to? Samo nam je volja za djuskanjem rasla sa svakom casom koja je nailazila...

I tako nam je noc proletela da nismo ni skontale kako se sve brzo zavrsilo.. Kako je to uvek tako? Kada ti je lepo i kada se zabavljas, vreme prosto proleti, a kada je tuzno ili dosadno sati nikako da prodju....

Verovatno zbog toga i kazu: Sve sto je lepo- kratko traje..

Moram se navici na to!

A onda nesto neocekivano: lomljenje stola, ogromna prazna prostorija, mnogo smeha...

Ludnica!

Definitivno jos jedno nezaboravno vece... :D

Forgiveness

Uspomene su nesto najdragocenije u zivotu. 

Ne znam zasto, ali u secanju nam najcesce ostaju lose stvari, dok se one dobre izgube negde na putu do memorije naseg mozga.

Svakome se u zivotu desavaju i dobre i lose stvari. Smrti, rodjenja, vencanja, razvodi, nove veze, raskidi, gubitak prijatelja i tako u nedogled... Mnogo boli, mnogo padova i uspona. 

Kada smo u tom nekom mracnom raspolozenju uvek treba traziti svetlo na kraju tunela. 

Znam da nije lako. Nekada imamo osecaj da to nikada nece proci da nikada necemo uspeti da se izvucemo iz tog mraka i dna koji nas dan za danom sve vise vuce ka sebi..

U zivotu se nekada treba odreci dobrih stvari zarad nekih mnogo boljih koji su pred nama.

 Mi ih ne mozemo odmah videti, ali su one tu. Cekaju nas na ulici, sakrivene iza nekog coska ili mozda cak i u supermarketu na kasi. Nikada se ne zna.

Nikada se ne treba cvrsto drzati za proslost. Sa razlogom se zove tako-proslost. Ne mozemo je vratiti u sadasnjost niti se mi mozemo vratiti u proslost.

Ostala je tamo gde joj je i mesto. Treba ici napred, zakoracati u sadasnjost i uzivati u tome jer nemaju svi tu mogucnost.

Sve te lose i dobre stvari ulaze u nas zivot da bi nam donele neku poruku, da bi nas naucile necemu, jer covek se uci dok je ziv.

Ne treba mrzeti. 

Nikada nikoga.

 Mrznja je samo talozenje negativne energije koja ce se pre ili kasnije odraziti lose na nase zdravlje i nas zivot uopste.

Najveca lekcija, koju sam ja naucila do sada, jeste da treba pustiti sve stvari koje unose u nas zivot negativnu energiju. Ne treba im davati znacaja.

Slobodni smo samo kada naucimo da oprostimo. I sebi i drugima.

Ma koliko da nas je neko povredio ili razocarao, ne zasluzuje da ga mrzimo, jer tim osecajem postajemo ogorceni. 

Da li zelite da budete ogorceni mrgudi ili zelite da sijate pozitivom?

Oprostaj je najdublje i najiskrenije osecanje.

Slomljeno srce. Pa svima se desi u zivotu. Neizbezna stvar. Znam da nije lako i nikada nece biti lako. Nemilosrdna bol koja ti srce kida na komadice bez nade da ce ikada biti bolje.

U takvim trenucima treba voleti sebe najvise na svetu, treba skupiti snage da se pokupimo sa poda na kome su nas nemilosrdne zverke bacile, pokupimo komadice naseg skrhanog srca, vratimo ga na mesto i krenemo dalje.

Kada oprostite sebi, mocicete da oprostite svima. Pa cak i toj osobi koja vas je toliko povredila.

I onda je sve lakse...

Pojavi se osmeh na vasem licu, rane zarastaju i prestaje da boli.

Nikada necete biti isti, ali cete biti snazniji i sa jednim iskustvom vise.

...

Nisam mogla da spavam. Kazu da do toga dolazi kada nas muce neke stvari.

Kako sebi objasniti nesto cega si svestan ali ne zelis sebi to da priznas?

Komplikovana smo mi neka bica...

Zar ne bi svima bilo lakse kada b funkcionisali po sablonima?

Tako ne bi postojala mogucnost da pogresimo, sve bi uvek bilo pod konac. Ali to nije zivot.

Mozda sam ja ta koja je komplikovana i kojoj milion stvari padne na pamet i onda se od svih ti misli izgubim i ne mogu da nadjem izlaza... Hm... 

Nikada ne bih srusila neciju srecu. Cak i volim kada su ljudi srecni. Ali ako se njihova sreca kosi sa mojom, onda vise nemam isto misljenje. Meni je moja sreca na prvom mestu.

Najvise volim kada ujutru otvorim oci i osetim kako mi se usne razmicu i pretvaraju u smesak. To je savrsen pocetak dana, jer takvim danima osecam kao da je ceo svet moj i kao da me nista ne moze oneraspoloziti.

Danas nije jedan od tih dana. :/ Cele noci sam se budila i kao da nemam mira. Ti si za sve kriv. Znam da to znas. Verovatno ni tebi nije nimalo lako. Ko je kriv? Mozda ja, mozda ti....

Samo znam da smo sami sebi ovo uradili.

Sto i mene i tebe cini krivcima. Ne mogu te ni za sta optuziti, kao ni ti mene.

Desilo se.... Nismo ni bili svesni toga....

Kazu da je tako najlepse... I jeste. Potvrdjujem to.

Ali sa jednim dobrim uvek dodju i dva losa.

To je onaj surovi zivot.

Treba stisnuti zube i izdrzati....

 Posle kise sunce svane....

Jos jedan obican dan

Neka svetlost se pojavljuje pred mojim ocima. Smeta mi. Kvari mi caroliju sna. Uporna je i uspela je da me probudi.

Pocetak jos jednog dana. Obicnog dana. 

Ipak mi se jos ne ustaje iz kreveta.

Okrecem se na drugu stranu i polako opet tonem u san.

Sakrila sam se od svetlosti i pred ocima se sve zamracilo. Nista ne vidim.

Hm... Nisam osecala strah koji uvek osetim kada se nadjem u potpunom mraku. Cudno....

Osecam se prijatno i smireno. 

Nisam bas razumela sta se desava, ali sam ostalu tu. U mraku. Sama.

Samoca je nekada najbolji prijatelj. 

Zakoracala sam. I dalje ne osecam strah i dalje nista ne vidim. Koracala sam tako u tom mraku dosta dugo. Ne znam kuda sam isla, ne znam pored cega sam prolazila i ne znam gde sam posla.

Nista mi se nije isprecilo na putu. 

Odjednom sam u daljini ugledala neku malu svetlost. Treperi. 

Radoznalost je pocela da me vodi ka njoj. Lagano sam se priblizavala bojeci se da je ne uplasim i da nestane. Imala je krila. I bila je ziva.

Odusevljeno sam joj prisla i netremice gledala. Imala sam utisak kao da me se boji. 

Upitah je sta radi. Nije progovarala. Priblizila sam se jos blize i onda sam ugledala da je bila vezana. 

Ruka mi je krenula ka njoj, da je oslobodim, ali je ona pocela uspaniceno da vice. Rekla sam joj da je necu povrediti, da samo zelim da joj pomognem. Imala sam utisak kao da mi ne veruje.

Pocela sam da joj skidam konce kojima je bila zarobljena. U tom trenutku se smirila. Gledala me je pravo u oci. Nikada ranije nisam videla tako maleno bice sa takvim pogledom. Spasila sam je. 

Tog trenutka kada sam je oslobodila,  zamahala je krilima i pocela je da leti oko mene.

Svetlost koja je treperila na njenim krilima je lagano pocela da pada po meni. 

Osetila sam neko blazenstvo. Ne umem to da opisem.

Sletela mi je na rame. Prisla je mom uvetu i sapnula mi je nesto.

Tog trenutka sam u daljini zacula neku melodiju. Slika pred mojim ocima je lagano nestajala. Opet ona svetlost. Otvaram oci i shvatam da je to bio san.

Pocetak jos jednog dana. Obicnog dana.

Rasulo

Pocinjem da se razocaravam u ljude. Verovatno to nije nista novo, ali meni je to bilo strano do sada. Ne potpuno strano, ali opet. 

Kakvi su ovi danasnji ljudi? Nema vise tu nicega iskrenog. Sve je nekako postalo izopaceno. Kao da nema vise emocija. Zasto su ljudi postali takvi?

Niko vise ne slusa svoje srce. Pa valjda je to ono sto treba da nas vodi kroz zivot..

Srcem se oseca, srcem se voli.. Ja sam takvo bice da mnome vladaju osecanja. To je ono sto mi daje ideje, sto cini da se osecam ispunjeno.

I need something else

Cesto mi kroz glavu prolaze razne misli. Realne, nerealne, buduce, prosle... Nekad ih mogu definisati i preobraziti u reci, ali desava se i da mi to nije omoguceno. Najgore je kada ne umes da objasnis sta mislis.. I jos kada se to dopuni onim sto osecas, nadjes se u totalnom haosu. Dilemi... Zilion pitanja bez odgovora. Samo tisina. Nema onog laganog pomeranja usana da bi proizvele neki zvuk ili makar i sum. Sve je zanemelo. Cini mi se da su cak i pticice prestale da cvrkucu... Paklena tisina.

To mi nikako nije od pomoci. Tisina me ubija.. 

Nikako ne mogu da sebi razbistrim misli. Sta se to desava u mojoj glavi?

Desila mi se veoma neobicna situacija. Mozda sam zbog toga i zbunjena.. Tako nesto mi se nije desilo skoro.. Nesto sto je nekada, ne tako davno bilo lepo, sada mi je ogavno. Ne mogu to ni da zamislim, a tek realnost? Fuj... Ja to ne zelim.

I dalje ne znam sta mi se desava... 

Mozda i znam, ali ne zelim sebi da priznam. Retke su prilike kada srce poslusa mozak. Kod mene oni uvek vode rat. Nikako da sklope neko primirje, stvore saradnju, da meni olaksaju bar malo. Heh... Volela bih kada bi sve bilo onako kao sto zelim, ali ni to nije moguce. 

Opet se gubim...

Mozda bih sa tobom mogla...

Ipak ne...

Verovatno ne bih...

Uhhh... 

Ne volim kada sam zbunjena. Kada ne znam sta zelim ili ne zelim. Kada ne znam sta je ispravno, a sta pogresno. Kada sam na zici koja je izmedju dobrog i loseg. I ne znam koja me strana vise privlaci svojim neobjasnjenim silama ka sebi. Konflikti, nesigurnost, nedoumice... 

Lakse je samo zatvoriti oci i prepustiti se.. A da li je to ispravna odluka?

,,Voleti samu sebe pocetak je dozivotne strasti."-Paulo Koeljo

      Lepa misao. Najvaznije stavka u zivotu i jeste voleti sebe. Kada to ostvarimo sve ostalo dolazi nekako lakse. Lakse je ziveti i preziveti u ovom surovom svetu u kome zivimo, ako volimo sebe. Ceniti sebe, drzati do sebe, imati dostojanstvo. To su neke najvaznije osobine osobe kao jedinke.
      Samoljublje treba imati granicu, kao sto i sve u zivotu ima granicu. Ne treba preterivati ni u cemu. Nista se time ne moze postici, osim kontra efekta.
      Sa ciljem da se stigne do ljubavi, preterivanjem to predje u nesto drugo sto nimalo ne lici na ljubav.
      Sa ciljem da dodjemo do uspeha, preterivanjem mozemo samo sebe da sputamo i da dovedemo sebe do neuspeha.
      Nije to lako, prihvatiti sebe sa svim svojim vrlinama i manama. Ali kada to naucimo mi smo vec na pola puta da stignemo do cilja, ma kakav god on bio.
     
      Najvise se gadim onih ljudi koji ne mare za ljude oko sebe. Mislim, slazem se da uvek treba sebe staviti na prvom mestu, ali to ne znaci da treba pljuvati i gaziti ostale.
      Ja verujem u karmu. Po meni je to neka vise sila koju ne mozemo da vidimo i ne mozemo da kontrolisemo, ali mozemo da uticemo. Vodim se time da se sve u zivotu vraca. Kao bumerang...

      A takvih ljudi ima previse... U skolama, prodavnicama, trafikama, kaficima i svuda oko nas. Steta nisu obelezeni necim, da se razlikuju od nas ostalih. Tako bi mogli da ih se klonimo i da ih drzimo u dalekom vidokrugu, ali nazalost nije tako.
   
      Zato volite sebe i nikada nikome ne dozvolite da vas gazi. Ti ljudi ne zasluzuju ni trunku vase paznje. Samo im okrenite ledja bez ijedne izrecene recenice, to ce ih najvise pogoditi. Mozda tako shvate sta zapravo sta rade i predju na ovu nasu drugu stranu. Lepsu stranu. :)

...Nesto se promenilo...

Ne znam kako to da objasnim, jednostavno to osecam. U mislima, u zeljama, u srcu...

Deseta Bozija zapovest kaze: ,,Ne pozeli nista sto je tudje."

Da li je to moguce izvesti? Zelje su nesto sto se samo stvori u tebi, nesto sto ti je potrebno, sto te odrzava u zivotu...

Verujem da ljudi to svakodnevno rade. Od nekih tamo farmerica, torbi, telefona pa sve do kuce, posla, porodice, ljubavi... Tesko je to objasniti.

Osecam da radim protiv sebe. I mislim da to svesno radim. Pozeleh nesto tudje. Ustvari ja sam to pozelela i pre nego sto sam saznala da je to tudje. Da li onda ja ne krsim Bozije zapovesti?

Znam da odgovor necu dobiti. Uzaludna pitanja.

I dobila sam to. Zapravo nisam dobila sve, dobih samo jedan delic. Maleni delic koji meni mnogo znaci.

Srecna sam zbog toga, ali to nije ona potpuna sreca, to je vise kao delic srece. Kao kada malo dete dobije sladoled i ne stigne celog da ga pojede, a on mu ispadne. Takav neki osecaj.

Svako u sebi ima sebicnosti. Neko vise, neko manje. Ja ne zelim delic, ja ne zelim sat, dva, ni dan, dva, ja zelim sve. Sebicno od mene, zar ne? Bez obzira na moje zelje, ja nista necu traziti. Kada nesto trazimo ljudi umeju namerno da nas povrede time sto nam nece dati ono sto ce nas uciniti srecnim. Svesna sam toga. Svesna sam svireposti ovog sveta. Zato i ne zelim da trazim.

Potajno cu to zeleti, potajno se nadati. Mozda mi Bog i ispuni zelju, ako smatra da nisam prekrsila njegove zapovesti. Nije mi to bila namera, nisam to ni planirala, jednostavno se desilo.

Onako spontano, krisom i nenamerno. Mozda je zato i toliko lepo.. Mozda sam iz tog razloga i sebicna...

Uvukao se tu, tu negde u meni, kao kada neke sile sa drugog sveta tj. istog sveta, ali druge neke frekvencije. Upleo se u moju frekvenciju i nikako da nadje put nazad. Mozda sam ga i ja zarobila tu i ne dozvoljavam mu da me napusti. Osecam se prijatno kada je tu. Zasto bih ga onda ikada pustila da izadje?

Neka druga dimenzija

Volim svoj zivot, volim svaki deo njega. I lepe i ruzne trenutke, sve je to ono sto treba doziveti i preziveti. Vise volim kada se probudim sa osmehom na licu. Kada mi nista ne moze pokvariti raspolozenje. Takvi dani cine zivot lepsim. Svakom prolazniku na ulici podelim po neki osmeh. Takvim danima mi nista nije tesko.

Osecam da mogu leteti iznad svega i iznad svih. Nista me ne moze sputati.

I tako me je sreca pratila danima. Nisam se zalila niti bunila. Dovela mi je sa sobom nezaboravne trenutke provedene sa meni dragom osobom. I to je sve tajno isplanirala. Nije mi ni nagovestila sta mi sprema. Ali to je dodalo jos vecu draz svemu.

Pogledi su nam se sreli. Odmah nakon toga, bez trunke cekanja, osmeh je navirivao na mojim usnama. Sreca se ne moze sakriti. :) 

Kada nesto nestrpljivo iscekujes u tebi lagano nemir raste. Laganim koracima se penje ka najvisem stupnju tvoje srece. I kada dostigne vrhunac, onda ti se zelja ostvari. Mozda deluje sebicno to od njega, ali on to radi sa najlepsim mislima.

I jos kada osetis dodir usana koje si nocima mastala i sanjala da su ti blizu i da su tu, nadomak tebe, neopisiv osecaj sadisfakcije.

Dodiri, koji su se nizali jedni za drugim, dovode te do neke druge dimenzije. Dimenzije u kojoj nema mesta tuznom pogledu, osecaju koji ti nije prijatan, mislima koje ne izazivaju osmeh na tvom licu, suzama, bolu.

Ova dimenzija je stvorena za one koji vole srecu, smeh, zadovoljstvo pa cak i ljubav. Mozda ovu zadnju stavku nisam osetila, ali sve to ide svojim tokom. Bez zurbe. I da, rekla sam mozda. 

Nekada ni mi sami ne umemo da objasnimo sta osecamo i mislimo. Neke stvari se ne mogu opisati recima, takve stvari se osecaju srcem.

Njegov dah na mom vratu bio je kao lavina koja je pokrenula ceznju, zelju da dobijem jos. Da mu uzmem sve. Ne da mu ukradem sve, nego da sve njegovo, bude i moje sve.

Mozda su moje zelje prevelike, ali tu nema pravila. Ja ih ne mogu kontrolisati. One upravljaju mojim osecanjima i mojim postupcima.

Masta je postala stvarnost. Carolija je zavladala prostorijom u kojoj smo se nalazili. Obuhvatila je sve. Vazduh koji smo udisali, poglede koji su se nizali, pa je cak i nas zaposela. Predivan osecaj.

Da samo mogu da ostanem zarobljena u toj dimenziji sa tom osobom, sreci nikada ne bi bilo kraja.

Nazalost, morala sam da se vratim u realnost. I to je bas jak udarac. Kao da uzivas u Suncu i pijes neki koktelcic na plazi, totalno si van svemira i ono odjednom iz vedra neba te nesto lupi po glavi. Nemilosrdno te spusti na zemlju. E takav je osecaj odprilike.

Nisam razocarana, jer sam optimista. Nestrpljivo cu iscekivati nas sledeci susret i ponovo vracanje u dimenziju srece. Nadam se da me zelje nece razocarati...

Vreme

Svako ponekad u zivotu pozeli neke stvari da promeni ili da moze da vrati vreme...

Kada nas je Bog stvorio nije razmisljao o tome, ne krivim ga. Koliko je samo stvari imao na umu i koje je stvari samo uspeo da stvori, trebali bi biti zahvalni, a ne zavidni ili sebicni.

Vremenom ne mozemo da upravljamo i nikako ne mozemo da ga korigujemo. Ono samo ima svoj tok i nikome ne dozvoljava da zaviri i njegove planove. Mada, kakve planove ono i moze da ima? Njegov jedini cilj je da prolazi. Nekad polako, nekada isuvise brzo.

Milion puta sam osetila zelju i potrebu da mogu da upravljam vremenom. Da neke stvari brze prodju, dok neke druge stvari da duze potraju. Tada bih imala neverovatnu moc. Imala bih kontrolu nad odredjenim stvarima i bila bih ispunjena. 

No, poenta zivota nije imati kontrolu nad vremenom, vec umeti istrajati u svemu. Biti jak da izdrzis i lepe i lose trenutke. Nije to nimalo lak zadatak. Neki nikada ne uspeju u tome.

Surov je zivot. Kako ja volim da kazem: Nekome je zivot majka, a nekome maceha. Ali to ne treba da nas sputava, to treba samo da nam stvori jos vecu zelju za ostvarivanjem svog nekog viseg cilja.

Svakim danom starimo. Svaki dan koji za nama prodje, donese po nesto u nas zivot. Sve treba pamtiti, jer sve se desava sa razlogom. Cak i one lose stvari. I ne treba bezati od njih, jer i one imaju neki svoj zadatak koji treba da ispune. Znam da one sa sobom nose bol, patnju, bes pa i depresiju, ali to je ono sto nas ojaca. Sto nas nauci nekim stvarima. Mnogo toga se moze nauciti iz njih, samo ih treba preziveti.

Dok one lepe stvari zelimo da potraju pa zauvek. :) Ali tek to nije lako. Potrebno je uloziti mnogo napora i  truda za tako nesto. Cak i najbolji nekada pogrese. Zivi smo ljudi, moramo i da gresimo. Niko nije savrsen. A cak i da taj neko misli da je savrsen, grdno se vara. Sta je savrseno? Kako moze biti siguran u to, kada nikada nije mogao videti savrsenstvo. Svako ima neki svoj pogled ka savrsenstvu koji se razlikuje od bilo kog drugog. U tome je caka. 

Smejite se, volite se i budite srecni. Jer je to ono sto cini zivot lepim.

Uh.. Preterah ga sa filozofiranjem. Za danas je dosta.

Iznenadjenja su lepa, samo ako znas uzivati u njima

Volim iznenadjenja i uvek im se radujem.. Sta cu kada sam osoba koja ce u dusi uvek biti dete bez obzira na starost koja mi se svakim danom priblizava sve vise.

Neke se stvari desavaju i van naseg opsega kontrole mogucnosti i verovatnoce. I vise volim kada ne znam sta ce mi se desiti. Nije zanimljivo kada vec sve unapred znas, bar meni nije.

Volim da uzivam u svakom trenutku, bez razmisljanja o tome sta ce to doneti u buducnosti i da li je to ispravan put. Pa vreme ce pokazati svoje... To je ono sto mene vodi kroz zivot.

Neocikavano upoznah jednu osobu na nekom od nasih izleta i obilazaka raznih mesta. Bilo je tu necega na prvom pogledu, znala sam to po sebi.. 

Da li se to lako moze primetiti? Nisam bas sigurna, ali iskustvo je pokazalo da se to odmah primeti. Svi su ubrzo znali da mi je ta osoba bila gotivna na prvu loptu. Ne znam kako, a verovatno necu ni saznati.

I sada, vec nekoliko dana ne skidam se sa facebook-a. Sta radim tamo ceo dan? Chat. :)

Mislim da se nisam nikada toliko cesto iznenadila kao od trenutka kada smo krenuli da se dopisujemo.

Sve je nekako spontano krenulo i skroz je zanimljivo. Koliko zajednickih stvari mozes da imas sa nekom osobom a da toga i nisi svestan? Nisam to znala da sada..

Istih osobina, interesovanja, misljenja...

Neverovatno je kako mozes brzo da se zainteresujes za nesto nepoznato. Verovatno je i zbog toga toliko interesantno, bas zato sto je nepoznato. 

A radoznalost? I ona se uvek pojavi kada se radi o ovakvim stvarima.. Nekako podmuklo i nesvesno uvuce se u tvoje razmisljanje i dodaje mu posebnu car.

A mene kao dete, koje nikada nece dozvoliti starosti da zauzme njegovo mesto, sitnice cine srecnom. Malo je za srecu potrebno. Ali treba znati uvideti to.

I tako sada sa osmehom na licu kuckam ovaj tekstic. Ne znam mu svrhu ni namenu, ali nacice on svoje mesto, kao i sto sve na svetu nadje svoje mesto.

Odoh sada opet na face...

Ljudi i to sto ide sa njima

Da li treba osudjivati ljude na osnovu izgleda? Verujem da u svetu ima mnogo ljudi koji to rade. Neki to mozda ne kriju, ali neki sigurno da. 

Postoji ona stara poslovica: ,,Odelo ne cini coveka." Ja se apsolutno slazem sa tom konstatacijom.

Izgled moze da zavara, da ucini da donesete pogresne utiske o nekoj osobi. Ja se uvek okrenem ka unutrasnjoj strani, ka covekovoj dusi. To je ono sto karakterise coveka, to zapravo pokazuje ko je covek a ko necovek.. 

Kada sretnete na ulici neku osobu, u nekoj otrcanoj, iscepanoj i prljavoj garderobi, uvek osetite odbojnost. To je valjda neki refleks, koji je jaci od vas. Nesvesno se dolazi do tog osecaja. Nije da vi mrzite tu osobu niti bilo sta slicno, ali jednostavno ne osecate potrebu da joj pridjete, da stupite u kontakt sa tom osobom. Stekli ste neki utisak na osnovu spoljasnjeg izgleda. Neki ne bi nikada dozvolili toj osobi da im pridje ili da joj pomognu, jer se gade.

 ,,Nekima je zivot majka, a nekima maceha." Ne mogu svi da imaju isto, jednostavno mora da postoji neki balans u svemu. I sto se novca tice, i srece, i ljubavi, i zdravlja, i dobrote, i humanitosti, i zlobe i svega ostalog. Ja sam jedna od onih osoba koja ce uvek pomoci nekome u nevolji, naravno, ako je to u mojim mogucnostima. 

Prvo sto primetim na nekoj osobi je fizicki izgled, ali to nije ono na osnovu cega ocenjujem ljude. Bitnije mi je razmisljanje, komunikacija sa tom osobom. Jedino tako mozemo videti kakva je osoba. Mislim, treba vremena da bi neku osobu upoznali, da bi mogli da vidimo kakva je licnost. Sve se to ostvaruje kroz razgovore na razlicite teme, misljenja o razlicitim stvarima. Ali nikako ne na osovu izgleda.

Postoji veliki broj ljudi koji ima skupocenu garderobu, ogromnu kucu, dobar auto i sl. a ustvari je unutra kao pokvareno jaje. Takve osobe privlace ljude, ali cim neko oseti onaj njihov unutrasnji miris, pobegne kao djavo od krsta. Naravno, uvek postoje oni koji ne uvide to na vreme, koji ne zele da otvore oci istini. Takvi ljudi uvek lose prodju.

Medju nama ce uvek biti zlih ljudi, manipulatora, lazova, to je cinjenica koju ne mozemo promeniti. Moramo prihvatiti to i ziveti sa tim. Ziveti sa oprezom. 

Postoje svakakvi ljudi. To je ono sto ja sebi govorim svakog dana, to je ono sto me podseca na sve te monstruozne ljude, ali naravno tu su i oni dobri, humani i pozitivni ljudi koje uvek rado prihvatam u svoje drustvo.

Moja poruka: Budite uvek na oprezu, jer ljudi ima sve vise iz dana u dan. Nikada ne znate ko je kakav zapravo, svi nose neke maske i retko ko pokazuje svoje pravo ja.

Prolece

 Godisnje doba kada sve postaje lepse, kao da nam neko navlaci pink naocare i sve izgleda nekako drugacije. Cim su nam misli drugacije, menjaju se i osecanja. Sve je to nekako povezano nekom cudnom magijom koju je tesko objasniti.

 Bila sam srecna, misleci da je sve proslo, da sam te iskorenila iz svoga srca i iz svoga mozga, ali jedno od ta dva radi na moju stetu.
 Da li si ti onaj pravi? Ili me to samo srce zavarava. Da li si i dalje u mojoj glavi i mojim mislima? Ili se to mozak sa mnom poigrava.
 Nije da ja to zelim, nije da nisam pokusala da te zaboravim, da unistim svaki trag tebe, ali nekako uvek sam ja ta koja gubi. Vise ne osecam bol. To je ipak bila najteza faza. Kao da me je obuzelo neko stanje pesimizma, tuge, depresije.. To nikada nisam bila ja.. Ali sam uspela da se vratim u svoje telo i ponovo pocnem da disem punim plucima.. Osmeh se vratio, uzivanje u malim stvarima, optimizam i sreca.. I dok tako disem, skroz iznenada, bez ikakvog upozorenja, odjednom osetim neki zig koji krene da me gusi. osecam da mi steze grudi, da mi ne da da disem.. Osetim strah i paniku i onda se opet sve vrati u normalu. Nisam znala o cemu se radi. Dosta sam razmisljala o tome i napokon dosla do nekog zakljucka.

 Opet ti... I posle toliko vremena opet te osetim u sebi, u mislima, pa cak i u snovima. Nemam nikakav kontakt sa tobom i mislim da je to odlicna stvar samo iz jednog razloga, da opet ne padnem u iskusenje.
  Moj osmeh, moja sreca, moje sunce, moje sve... To si bio ti.. Razlog zbog kojeg sam se budila sa osmehom, zbog kojeg sam sve radila nekako lakse i sa elanom.. Bio si moja prva najveca ljubav. Nikada nikoga nisam tako i toliko volela.. Postao si deo mene i to onaj deo bez koga se ne dise, ne zivi.. Mozda bas zbog toga osecam onaj zig i posle toliko vremena.. Zig koji me ostavi bez daha...

Nikada nisam izgubila nadu da cu se opet zaljubiti, da cu opet voleti.. Iako zivimo u istom gradu, nisam prestala da budem srecna i ponosna na sebe.. Ali, ipak nisam uspela da te izbrisem iz svoga srca, mozda nikada i necu.. Pitam se da li i ti mozda pomislis na mene i osetis isto sto i ja... Ali nisam sigurna da li zelim da znam odgovor.

 ,, Sve ljubavi su tragicne."- rece nas neki pisac.. I slazem se sa njim.. Ali to je zivot.. Na greskama se uci i nikada ne treba gubiti nadu, ma koliko tesko bilo.. Zivot je samo jedan, s toga prozivi ga sto kvalitetnije, jer nema nazad.

Opet ti...

Da li cu ga ikada zaboraviti i izbaciti iz srca i glave...? Kako vreme prolazi, plasim se da necu uspeti u tome... Ne znam kako sam to mogla da dozvolim sebi... A da, ja nisam ni bila svesna toga sta je on zapravo radio sa mnom i sa mojim srcem... Proslo je dosta vremena od kada si me ostavio... Od kada si mi slomio srce, srusio snove i pregazio me celu nekom ogromnom masinom da ja i dalje ne mogu da se oporavim od tebe... 

Naravno da imam osmeh na licu, naravno da se druzim sa ljudima i da volim sebe, ali to je kao neka maska koja me stiti od tebe, stiti me od svih onih zlih jezika koji bi zeleli  da vide moju patnju.. Kako vreme prolazi, sve manje mislim na tebe... Vise ne placem kada ostanem sama i kada te se setim, odnosno kada se setim nas.. Shvatila sam da je to samo uspomena, ne sadasnjost... Sadasnjost je veoma surova, ja sama, a ti sa njom... I jos pokusavas da se igras sa mnom, i bas kada sam ti uhvatila korak i pocela da pratim tvoja pravila, ti si se iskobeljao kao neko ko se plasi svoje sopstvene igre... Sta ti zelis zapravo? Mene ne, to znam, ne zelis ni onu koja je pored tebe...

Ti si kao zli carobnjak, kome trebaju mlade i lepe devojke za neke vise ciljeve. Ustvari to nisu visi ciljevi, to su samo neke potrebe ili vec tako nesto. Cilj ti je da im pridjes na takav nacin da im se uvuces pod kozu i onda upravljas njima po svojoj zelji... I na kraju, iscedis svu ljubav, strast i sve lepe zelje iz njih i nemilosrdno ih bacis napolje... Van zidina svog srca, sto dalje od sebe.. A ti ostajes hladan i neispunjen, kao i uvek...

,,Sve se desava sa nekim razlogom." Ja bih stvarno zelela da znam zasto sam morala da te sretnem, da te zavolim toliko mnogo, da ti sve dam i da me posle toga odbacis kao najgore djubre. Zar sam to zasluzila? Ja ostajem na podu, lezeci, cvileci, nemajuci snage da ustanem i krenem dalje... Lezala sam tako dosta, dosta dugo... Sve je i dalje bolelo kao i onog dana kad si me ostavio. Zato sam resila da sebi to ne radim, zasto zgaziti sebe zbog nekog drugog, nema smisla... Podigla glavu, nabacila osmeh i krenula dalje.

Ali tu nije kraj... Juce ti je bio rodjendan... Striktno sam sebi zabranila da ti pisem... A veruj mi da sam htela, palo mi je napamet ali nisam htela da pokazim svoju rec. Realnost i svest mi nisu problem, sa njima cu uvek moci da se izborim, ali... Podsvest. To je ono sto me plasi najvise... Zadremala sam danas na mozda dva sata, mozda cak i manje. I sanjala... Sanjala sam tebe, kako si pored mene, sanjala sam bebu... Nasu bebu... Ne znam cemu to, ali sam se zabrinula i potresla... Opet ti? Ma dokle vise ti? Pusti me na miru viseeeeee!

Ah ti ispiti....

Imam osecaj kao da nam se uvek desavaju stvari koje donekle ocekujemo ili pak one kojih se plasimo. Zavisno od toga da li je u tom trenutku osecaj straha ili osecaj sigurnosti veci. Iskreno mislim da svako ima pomalo srece, a sada kolicina srece koju svako poseduje zavisi od toga koliko je losih stvari uradio, pomislio ili pozeleo..Mislim da je sve to nekako povezano. I sreca i nesreca... Ipak je za sve karma zaduzena, bar ja tako gledam na to. Zato, ja nisam od osoba koje zele zlo drugima, pa cak i ako me neko mnogo povredi, paticu i plakacu, ali necu uzvratiti. Moj moto: Sve se vraca- sve se placa. Tako da ne moram da brinem sto se toga tice..

I tako ti ja juce (dan pred ispit), posle sest sati moljenja sebe da se pomaknem i da uzmem knjigu u ruke, napokon sam uspela. Citam ti tako ja one drobilice, mlinove, sekace i td, i ide mi dobro. Ali s obzirom da ima 39 pitanja, koja su manje- vise opsirna, zastanem na svakih 5 do 10 naucenih ili bolje receno procitanih odgovora. I opet mi prolaze misli kroz glavu: ,,Ahh, da li da ucim jos? Da li da igram igrice? Ali mrzi me da ucim... Zasto je ispit sutra? A da ne izadjem uopste?" I tako bezbroj pitanja.

Nakon par odigranih igrica, opet uzmem knjigu i citam. To je trajalo nekih 4-5 sati. Naravno da nisam sve naucila, ali cim mi je ostalo desetak pitanja, uzoh telefon i odmah sam pozvala druga.

Sledeca scena koja je nastupila bila je moje spremanje i odlazak kod njega, bez trunke razmisljanja o ispitu. Nisam se dugo zadrzala, samo par sati. :)

Sutra ujutru ustala sam 4 sata pred ispit, presla onih desetak pitanja koja su mi ostala od prethodnog dana, popila kafu, odigrala dnevnu dozu igrica na fejsu i krenula na ispit. Panika mi se polako uvlacila pod kozu... Nisam joj dala da me obuzme, bila sam samouverena i skupila sam hrabrost i prva odgovarala.

Znala sam sva pitanja, samo sam se na jedno malo zeznula, ali sam u sustini bila veoma zadovoljna. Ali takodje sam bila spremna da oborim ispit i da izadjem sledeci rok. Da li mozete da pretpostavite samo koju sam ocenu dobila? :)

Sreca je moj verni prijatelj...