Rasulo

Pocinjem da se razocaravam u ljude. Verovatno to nije nista novo, ali meni je to bilo strano do sada. Ne potpuno strano, ali opet. 

Kakvi su ovi danasnji ljudi? Nema vise tu nicega iskrenog. Sve je nekako postalo izopaceno. Kao da nema vise emocija. Zasto su ljudi postali takvi?

Niko vise ne slusa svoje srce. Pa valjda je to ono sto treba da nas vodi kroz zivot..

Srcem se oseca, srcem se voli.. Ja sam takvo bice da mnome vladaju osecanja. To je ono sto mi daje ideje, sto cini da se osecam ispunjeno.

Ne volim razocarenja. Ali ih nikako ne mogu izbeci. Koliko god se skrivala i bezala od njih, uvek me pronadju. Kao da mogu da osete tvoj miris ili kao da cuju otkucaje tvoga srca. I onda ti se nemilosrdno priblizavaju sa pogledom djavola. U tom trenutku si bespomocan. Nista te ne moze spasiti. Gmizu lagano do tebe i gledaju te pravo u oci. Mozda te tako razoruzaju. Kada ti pridju toliko blizu, da vise i ne mozes lepo da razaznas njihov izgled, osetis bol. Bol koji ti zaposedne celo telo. Osetis strah, jer znas da te nista ne moze spasiti. Tada izgubis sve. Nista ti ne ostane u srcu, osim tog tupog bola koji ti kida sve ostale organe. Koji struji tvojim telom i tvojim zilama i lomi svaku nadu da ponovo poverujes nekome.

Teske su to stvari.

I zivot je tezak.

Teski su i ljudi.

I kako preziveti u ovom surovom svetu kada sve sto te okruzuje zeli da te unisti?

Mene je lako povrediti. I to samo iz tog razloga sto sam naivna i verujem ljudima. To mi je najvece greska. Nikome ne treba verovati, cak ni samom sebi.

Danas se sve vrti oko iskoriscavanja ljudi. Shvatila sam to jer to ljudi uporno rade pred mojim ocima. Mozda ranije nisam obracala paznju na te stvari, ali danas je to nemoguce ne primetiti. Gade mi se ti ljudi. Gade mi se i ljudi koji gledaju samo sebe. Svi smo mi isti! I kao takvi treba postovati i ceniti druge ljude. 

Ne znam sta se desilo. 

Pobegla bih od svih tih ljudi. Otisla bih na drugu planetu. Mozda tamo ima vise ljubavi i iskrenosti...