Ne znam kako to da objasnim, jednostavno to osecam. U mislima, u zeljama, u srcu...
Deseta Bozija zapovest kaze: ,,Ne pozeli nista sto je tudje."
Da li je to moguce izvesti? Zelje su nesto sto se samo stvori u tebi, nesto sto ti je potrebno, sto te odrzava u zivotu...
Verujem da ljudi to svakodnevno rade. Od nekih tamo farmerica, torbi, telefona pa sve do kuce, posla, porodice, ljubavi... Tesko je to objasniti.
Osecam da radim protiv sebe. I mislim da to svesno radim. Pozeleh nesto tudje. Ustvari ja sam to pozelela i pre nego sto sam saznala da je to tudje. Da li onda ja ne krsim Bozije zapovesti?
Znam da odgovor necu dobiti. Uzaludna pitanja.
I dobila sam to. Zapravo nisam dobila sve, dobih samo jedan delic. Maleni delic koji meni mnogo znaci.
Srecna sam zbog toga, ali to nije ona potpuna sreca, to je vise kao delic srece. Kao kada malo dete dobije sladoled i ne stigne celog da ga pojede, a on mu ispadne. Takav neki osecaj.
Svako u sebi ima sebicnosti. Neko vise, neko manje. Ja ne zelim delic, ja ne zelim sat, dva, ni dan, dva, ja zelim sve. Sebicno od mene, zar ne? Bez obzira na moje zelje, ja nista necu traziti. Kada nesto trazimo ljudi umeju namerno da nas povrede time sto nam nece dati ono sto ce nas uciniti srecnim. Svesna sam toga. Svesna sam svireposti ovog sveta. Zato i ne zelim da trazim.
Potajno cu to zeleti, potajno se nadati. Mozda mi Bog i ispuni zelju, ako smatra da nisam prekrsila njegove zapovesti. Nije mi to bila namera, nisam to ni planirala, jednostavno se desilo.
Onako spontano, krisom i nenamerno. Mozda je zato i toliko lepo.. Mozda sam iz tog razloga i sebicna...
Uvukao se tu, tu negde u meni, kao kada neke sile sa drugog sveta tj. istog sveta, ali druge neke frekvencije. Upleo se u moju frekvenciju i nikako da nadje put nazad. Mozda sam ga i ja zarobila tu i ne dozvoljavam mu da me napusti. Osecam se prijatno kada je tu. Zasto bih ga onda ikada pustila da izadje?
Нема коментара:
Постави коментар