Volim iznenadjenja i uvek im se radujem.. Sta cu kada sam osoba koja ce u dusi uvek biti dete bez obzira na starost koja mi se svakim danom priblizava sve vise.
Neke se stvari desavaju i van naseg opsega kontrole mogucnosti i verovatnoce. I vise volim kada ne znam sta ce mi se desiti. Nije zanimljivo kada vec sve unapred znas, bar meni nije.
Volim da uzivam u svakom trenutku, bez razmisljanja o tome sta ce to doneti u buducnosti i da li je to ispravan put. Pa vreme ce pokazati svoje... To je ono sto mene vodi kroz zivot.
Neocikavano upoznah jednu osobu na nekom od nasih izleta i obilazaka raznih mesta. Bilo je tu necega na prvom pogledu, znala sam to po sebi..
Da li se to lako moze primetiti? Nisam bas sigurna, ali iskustvo je pokazalo da se to odmah primeti. Svi su ubrzo znali da mi je ta osoba bila gotivna na prvu loptu. Ne znam kako, a verovatno necu ni saznati.
I sada, vec nekoliko dana ne skidam se sa facebook-a. Sta radim tamo ceo dan? Chat. :)
Mislim da se nisam nikada toliko cesto iznenadila kao od trenutka kada smo krenuli da se dopisujemo.
Sve je nekako spontano krenulo i skroz je zanimljivo. Koliko zajednickih stvari mozes da imas sa nekom osobom a da toga i nisi svestan? Nisam to znala da sada..
Istih osobina, interesovanja, misljenja...
Neverovatno je kako mozes brzo da se zainteresujes za nesto nepoznato. Verovatno je i zbog toga toliko interesantno, bas zato sto je nepoznato.
A radoznalost? I ona se uvek pojavi kada se radi o ovakvim stvarima.. Nekako podmuklo i nesvesno uvuce se u tvoje razmisljanje i dodaje mu posebnu car.
A mene kao dete, koje nikada nece dozvoliti starosti da zauzme njegovo mesto, sitnice cine srecnom. Malo je za srecu potrebno. Ali treba znati uvideti to.
I tako sada sa osmehom na licu kuckam ovaj tekstic. Ne znam mu svrhu ni namenu, ali nacice on svoje mesto, kao i sto sve na svetu nadje svoje mesto.
Odoh sada opet na face...
Нема коментара:
Постави коментар