Pojavio si se tek onako iznenada, nisam te ocekivala, nisam ni naslutila... Polako si mi se priblizavao, gmizuci kao puz. Tako polako, ali sigurno.. Mozda si sve nesvesno radio, mozda te je neka neobjasnjiva sila priivlacila ka meni i nije ti davala da odustanes.
Bilo je raznih sukoba. Ipak je kapija moga srca satkana od najjaceg celika. Nije je jednostavno otvoriti, jer niko nema kljuc. Ponekad cak i ja izgubim kljuc. Mozda svesno, mozda nesvesno. Kljuc nikada nema odredjeno mesto na kome stoji. Njegovo staniste je promenljivo i nekada ni ja sama ne znam gde je odlutao.
Sa tobom je sve kao igra macke i misa. Mozda je to ono sto nas stalno privlaci i drzi nam paznju. Kada nam sila privlacenja dodje do minimuma, ti se zavuces u svoju kucicu, jer znas da ja tamo nemam prilaza.
Zabranjeno mi je zakonom prirode da krocim u tvoju kucicu. Mogu samo da zamislim kako ona izgleda i sta se u njoj nalazi. Zamisljam je kao ogromnu crnu prostoriju, u kojoj nema mnogo svetlosti. Samo poneki snop svetlosti ima dozvolu prilaska. Mada i sa tom dozvolom on strepi. Nije siguran u sebe i nema nikakvu moc. Od takve nesigurnosti njegova jacina je svedena na minimum, a i samo jednim tvojim zastrasujucim pogledom on nestaje. U desnom uglu se nalazi ogroman krevet. Veliki je za dve, a pogotovu za jednu osobu. Ali znam da ti volis da se kotrljas po krevetu. Na krevetu leze preko deset jastucica i svi su u razlicitim bojama. Cisto da malo unesu dozu radosti u tvoj dom. Na svakom zidu, smestena su po nekoliko ogledala. Velika ogledala. Znam da volis da posmatras svoj odraz u njemu. U levom uglu prostorije se nalazi siv, metalni sto samo sa jednom stolicom. Stolica je, naravno, za tebe. Dok sedis na njoj, posmatras svoje misli i tumacis ih. Ili bar pokusavas da ih razumes, mada mislim da cesto ne uspevas u tome. Zato i bezis u svoju kucicu...
Kada dodje do toga, do tvog odlaska u kucicu, ja se zacrtam pred vratima tvoje kuce i u stanju sam da se danima ne pomerim. Ponekad pokusavam da stupim u kontakt sa tobom, ali imam osecaj da kada si ti unutra, niko vise ne postoji na svetu osim tebe samog. Ali ja sam uporna i znam da ces morati da izadjes pre ili kasnije..
I dok ja tako cekam tvoj izlazak, kapija moga srca se polako otvara. Ne znam zasto i ne znam kako. Nisam je otkljucala, ne znam cak ni gde je kljuc, ali osecam tvoj lopovski korak, kako to krisom radis, a ja ti cak to i dozvoljavam.
Kada otvoris vrata svoje kuce i moja kapija je otvorena...
Sada se trudim da te ne ispustim iz ruku, da ne bi slucajno ponovo otisao u svoju kucicu. A zasto bi tamo odlazio i sedeo sam, kada se sa kapijom moga srca otvaraju jos hiljade drugih vrata kroz koje mozemo zajedno da prolazimo?
Bilo je raznih sukoba. Ipak je kapija moga srca satkana od najjaceg celika. Nije je jednostavno otvoriti, jer niko nema kljuc. Ponekad cak i ja izgubim kljuc. Mozda svesno, mozda nesvesno. Kljuc nikada nema odredjeno mesto na kome stoji. Njegovo staniste je promenljivo i nekada ni ja sama ne znam gde je odlutao.
Sa tobom je sve kao igra macke i misa. Mozda je to ono sto nas stalno privlaci i drzi nam paznju. Kada nam sila privlacenja dodje do minimuma, ti se zavuces u svoju kucicu, jer znas da ja tamo nemam prilaza.
Zabranjeno mi je zakonom prirode da krocim u tvoju kucicu. Mogu samo da zamislim kako ona izgleda i sta se u njoj nalazi. Zamisljam je kao ogromnu crnu prostoriju, u kojoj nema mnogo svetlosti. Samo poneki snop svetlosti ima dozvolu prilaska. Mada i sa tom dozvolom on strepi. Nije siguran u sebe i nema nikakvu moc. Od takve nesigurnosti njegova jacina je svedena na minimum, a i samo jednim tvojim zastrasujucim pogledom on nestaje. U desnom uglu se nalazi ogroman krevet. Veliki je za dve, a pogotovu za jednu osobu. Ali znam da ti volis da se kotrljas po krevetu. Na krevetu leze preko deset jastucica i svi su u razlicitim bojama. Cisto da malo unesu dozu radosti u tvoj dom. Na svakom zidu, smestena su po nekoliko ogledala. Velika ogledala. Znam da volis da posmatras svoj odraz u njemu. U levom uglu prostorije se nalazi siv, metalni sto samo sa jednom stolicom. Stolica je, naravno, za tebe. Dok sedis na njoj, posmatras svoje misli i tumacis ih. Ili bar pokusavas da ih razumes, mada mislim da cesto ne uspevas u tome. Zato i bezis u svoju kucicu...
Kada dodje do toga, do tvog odlaska u kucicu, ja se zacrtam pred vratima tvoje kuce i u stanju sam da se danima ne pomerim. Ponekad pokusavam da stupim u kontakt sa tobom, ali imam osecaj da kada si ti unutra, niko vise ne postoji na svetu osim tebe samog. Ali ja sam uporna i znam da ces morati da izadjes pre ili kasnije..
I dok ja tako cekam tvoj izlazak, kapija moga srca se polako otvara. Ne znam zasto i ne znam kako. Nisam je otkljucala, ne znam cak ni gde je kljuc, ali osecam tvoj lopovski korak, kako to krisom radis, a ja ti cak to i dozvoljavam.
Kada otvoris vrata svoje kuce i moja kapija je otvorena...
Sada se trudim da te ne ispustim iz ruku, da ne bi slucajno ponovo otisao u svoju kucicu. A zasto bi tamo odlazio i sedeo sam, kada se sa kapijom moga srca otvaraju jos hiljade drugih vrata kroz koje mozemo zajedno da prolazimo?
Нема коментара:
Постави коментар