Neka druga dimenzija

Volim svoj zivot, volim svaki deo njega. I lepe i ruzne trenutke, sve je to ono sto treba doziveti i preziveti. Vise volim kada se probudim sa osmehom na licu. Kada mi nista ne moze pokvariti raspolozenje. Takvi dani cine zivot lepsim. Svakom prolazniku na ulici podelim po neki osmeh. Takvim danima mi nista nije tesko.

Osecam da mogu leteti iznad svega i iznad svih. Nista me ne moze sputati.

I tako me je sreca pratila danima. Nisam se zalila niti bunila. Dovela mi je sa sobom nezaboravne trenutke provedene sa meni dragom osobom. I to je sve tajno isplanirala. Nije mi ni nagovestila sta mi sprema. Ali to je dodalo jos vecu draz svemu.

Pogledi su nam se sreli. Odmah nakon toga, bez trunke cekanja, osmeh je navirivao na mojim usnama. Sreca se ne moze sakriti. :) 

Kada nesto nestrpljivo iscekujes u tebi lagano nemir raste. Laganim koracima se penje ka najvisem stupnju tvoje srece. I kada dostigne vrhunac, onda ti se zelja ostvari. Mozda deluje sebicno to od njega, ali on to radi sa najlepsim mislima.

I jos kada osetis dodir usana koje si nocima mastala i sanjala da su ti blizu i da su tu, nadomak tebe, neopisiv osecaj sadisfakcije.

Dodiri, koji su se nizali jedni za drugim, dovode te do neke druge dimenzije. Dimenzije u kojoj nema mesta tuznom pogledu, osecaju koji ti nije prijatan, mislima koje ne izazivaju osmeh na tvom licu, suzama, bolu.

Ova dimenzija je stvorena za one koji vole srecu, smeh, zadovoljstvo pa cak i ljubav. Mozda ovu zadnju stavku nisam osetila, ali sve to ide svojim tokom. Bez zurbe. I da, rekla sam mozda. 

Nekada ni mi sami ne umemo da objasnimo sta osecamo i mislimo. Neke stvari se ne mogu opisati recima, takve stvari se osecaju srcem.

Njegov dah na mom vratu bio je kao lavina koja je pokrenula ceznju, zelju da dobijem jos. Da mu uzmem sve. Ne da mu ukradem sve, nego da sve njegovo, bude i moje sve.

Mozda su moje zelje prevelike, ali tu nema pravila. Ja ih ne mogu kontrolisati. One upravljaju mojim osecanjima i mojim postupcima.

Masta je postala stvarnost. Carolija je zavladala prostorijom u kojoj smo se nalazili. Obuhvatila je sve. Vazduh koji smo udisali, poglede koji su se nizali, pa je cak i nas zaposela. Predivan osecaj.

Da samo mogu da ostanem zarobljena u toj dimenziji sa tom osobom, sreci nikada ne bi bilo kraja.

Nazalost, morala sam da se vratim u realnost. I to je bas jak udarac. Kao da uzivas u Suncu i pijes neki koktelcic na plazi, totalno si van svemira i ono odjednom iz vedra neba te nesto lupi po glavi. Nemilosrdno te spusti na zemlju. E takav je osecaj odprilike.

Nisam razocarana, jer sam optimista. Nestrpljivo cu iscekivati nas sledeci susret i ponovo vracanje u dimenziju srece. Nadam se da me zelje nece razocarati...