...

Nisam mogla da spavam. Kazu da do toga dolazi kada nas muce neke stvari.

Kako sebi objasniti nesto cega si svestan ali ne zelis sebi to da priznas?

Komplikovana smo mi neka bica...

Zar ne bi svima bilo lakse kada b funkcionisali po sablonima?

Tako ne bi postojala mogucnost da pogresimo, sve bi uvek bilo pod konac. Ali to nije zivot.

Mozda sam ja ta koja je komplikovana i kojoj milion stvari padne na pamet i onda se od svih ti misli izgubim i ne mogu da nadjem izlaza... Hm... 

Nikada ne bih srusila neciju srecu. Cak i volim kada su ljudi srecni. Ali ako se njihova sreca kosi sa mojom, onda vise nemam isto misljenje. Meni je moja sreca na prvom mestu.

Najvise volim kada ujutru otvorim oci i osetim kako mi se usne razmicu i pretvaraju u smesak. To je savrsen pocetak dana, jer takvim danima osecam kao da je ceo svet moj i kao da me nista ne moze oneraspoloziti.

Danas nije jedan od tih dana. :/ Cele noci sam se budila i kao da nemam mira. Ti si za sve kriv. Znam da to znas. Verovatno ni tebi nije nimalo lako. Ko je kriv? Mozda ja, mozda ti....

Samo znam da smo sami sebi ovo uradili.

Sto i mene i tebe cini krivcima. Ne mogu te ni za sta optuziti, kao ni ti mene.

Desilo se.... Nismo ni bili svesni toga....

Kazu da je tako najlepse... I jeste. Potvrdjujem to.

Ali sa jednim dobrim uvek dodju i dva losa.

To je onaj surovi zivot.

Treba stisnuti zube i izdrzati....

 Posle kise sunce svane....