Trenutak slabosti

Uvek imamo problem sa iskazivanjem svojih osecanja. Ja ipak vise verujem da dela govore vise od reci, ali nekad moras i nesto reci.
Volela bih da umem da crtam, mozda bi mi tako bilo lakse da nacrtam sta osecam.. Ali nazalost, ne umem...

Osecam da mi se srce steze, da me nesto gusi i da mi ne da disem. Ne bih rekla da je to bol, jer me niko nije povredio. Ali osecaj je i dalje tu i nikako ne prolazi. Volela bih da si tu...
Mozda mi je samo potreban jedan zagrljaj. I to jedan od onih zagrljaja od kojih ti staje dah. Ali tebe nema...

Suze mi naviru nekontrolisano...

Ironija svega je sto ni ja sama ne razumem sta mi se desava...
Nedostajes mi sada, nedostajeces mi jos vise onog dana kada ces mi najvise trebati i kada bih najvise volela da budes pored mene... Ali to ne mogu promeniti...

Sta mi se desilo? Sta si mi uradio?

Dan mi vise nije isti kada tebe ne vidim... Koliko god da ima sunca, meni nedostaje moje sunce...
Opet kapnu jedna suza...
Najvise volim kada se ujutru probudim i prvo sto vidim bude tvoje lice... Tada mi nista ne moze ukrasti srecu i osmeh. Niko, osim tebe...
Uspeo si, osvojio si me.... I sta sada?
Eto i druge...
Sada mi trebas, neverovatno mi trebas, jer bez tebe vise nista nije isto kao pre.
Puuu je*em ti, evo jos jedne...
Cak i kada se ljutis i duris... Kad povisis ton...
Nikako ne prestaju da se slivaju niz moje lice...
Da li ti nesto osecas u ovim trenucima? Volela bih da znam...

Tesko je objasniti sta sam htela da kazem. Ali ko razume- shvatice....