Cesto mi kroz glavu prolaze razne misli. Realne, nerealne, buduce, prosle... Nekad ih mogu definisati i preobraziti u reci, ali desava se i da mi to nije omoguceno. Najgore je kada ne umes da objasnis sta mislis.. I jos kada se to dopuni onim sto osecas, nadjes se u totalnom haosu. Dilemi... Zilion pitanja bez odgovora. Samo tisina. Nema onog laganog pomeranja usana da bi proizvele neki zvuk ili makar i sum. Sve je zanemelo. Cini mi se da su cak i pticice prestale da cvrkucu... Paklena tisina.
To mi nikako nije od pomoci. Tisina me ubija..
Nikako ne mogu da sebi razbistrim misli. Sta se to desava u mojoj glavi?
Desila mi se veoma neobicna situacija. Mozda sam zbog toga i zbunjena.. Tako nesto mi se nije desilo skoro.. Nesto sto je nekada, ne tako davno bilo lepo, sada mi je ogavno. Ne mogu to ni da zamislim, a tek realnost? Fuj... Ja to ne zelim.
I dalje ne znam sta mi se desava...
Mozda i znam, ali ne zelim sebi da priznam. Retke su prilike kada srce poslusa mozak. Kod mene oni uvek vode rat. Nikako da sklope neko primirje, stvore saradnju, da meni olaksaju bar malo. Heh... Volela bih kada bi sve bilo onako kao sto zelim, ali ni to nije moguce.
Opet se gubim...
Mozda bih sa tobom mogla...
Ipak ne...
Verovatno ne bih...
Uhhh...
Ne volim kada sam zbunjena. Kada ne znam sta zelim ili ne zelim. Kada ne znam sta je ispravno, a sta pogresno. Kada sam na zici koja je izmedju dobrog i loseg. I ne znam koja me strana vise privlaci svojim neobjasnjenim silama ka sebi. Konflikti, nesigurnost, nedoumice...
Lakse je samo zatvoriti oci i prepustiti se.. A da li je to ispravna odluka?
Нема коментара:
Постави коментар