Forgiveness

Uspomene su nesto najdragocenije u zivotu. 

Ne znam zasto, ali u secanju nam najcesce ostaju lose stvari, dok se one dobre izgube negde na putu do memorije naseg mozga.

Svakome se u zivotu desavaju i dobre i lose stvari. Smrti, rodjenja, vencanja, razvodi, nove veze, raskidi, gubitak prijatelja i tako u nedogled... Mnogo boli, mnogo padova i uspona. 

Kada smo u tom nekom mracnom raspolozenju uvek treba traziti svetlo na kraju tunela. 

Znam da nije lako. Nekada imamo osecaj da to nikada nece proci da nikada necemo uspeti da se izvucemo iz tog mraka i dna koji nas dan za danom sve vise vuce ka sebi..

U zivotu se nekada treba odreci dobrih stvari zarad nekih mnogo boljih koji su pred nama.

 Mi ih ne mozemo odmah videti, ali su one tu. Cekaju nas na ulici, sakrivene iza nekog coska ili mozda cak i u supermarketu na kasi. Nikada se ne zna.

Nikada se ne treba cvrsto drzati za proslost. Sa razlogom se zove tako-proslost. Ne mozemo je vratiti u sadasnjost niti se mi mozemo vratiti u proslost.

Ostala je tamo gde joj je i mesto. Treba ici napred, zakoracati u sadasnjost i uzivati u tome jer nemaju svi tu mogucnost.

Sve te lose i dobre stvari ulaze u nas zivot da bi nam donele neku poruku, da bi nas naucile necemu, jer covek se uci dok je ziv.

Ne treba mrzeti. 

Nikada nikoga.

 Mrznja je samo talozenje negativne energije koja ce se pre ili kasnije odraziti lose na nase zdravlje i nas zivot uopste.

Najveca lekcija, koju sam ja naucila do sada, jeste da treba pustiti sve stvari koje unose u nas zivot negativnu energiju. Ne treba im davati znacaja.

Slobodni smo samo kada naucimo da oprostimo. I sebi i drugima.

Ma koliko da nas je neko povredio ili razocarao, ne zasluzuje da ga mrzimo, jer tim osecajem postajemo ogorceni. 

Da li zelite da budete ogorceni mrgudi ili zelite da sijate pozitivom?

Oprostaj je najdublje i najiskrenije osecanje.

Slomljeno srce. Pa svima se desi u zivotu. Neizbezna stvar. Znam da nije lako i nikada nece biti lako. Nemilosrdna bol koja ti srce kida na komadice bez nade da ce ikada biti bolje.

U takvim trenucima treba voleti sebe najvise na svetu, treba skupiti snage da se pokupimo sa poda na kome su nas nemilosrdne zverke bacile, pokupimo komadice naseg skrhanog srca, vratimo ga na mesto i krenemo dalje.

Kada oprostite sebi, mocicete da oprostite svima. Pa cak i toj osobi koja vas je toliko povredila.

I onda je sve lakse...

Pojavi se osmeh na vasem licu, rane zarastaju i prestaje da boli.

Nikada necete biti isti, ali cete biti snazniji i sa jednim iskustvom vise.

...

Nisam mogla da spavam. Kazu da do toga dolazi kada nas muce neke stvari.

Kako sebi objasniti nesto cega si svestan ali ne zelis sebi to da priznas?

Komplikovana smo mi neka bica...

Zar ne bi svima bilo lakse kada b funkcionisali po sablonima?

Tako ne bi postojala mogucnost da pogresimo, sve bi uvek bilo pod konac. Ali to nije zivot.

Mozda sam ja ta koja je komplikovana i kojoj milion stvari padne na pamet i onda se od svih ti misli izgubim i ne mogu da nadjem izlaza... Hm... 

Nikada ne bih srusila neciju srecu. Cak i volim kada su ljudi srecni. Ali ako se njihova sreca kosi sa mojom, onda vise nemam isto misljenje. Meni je moja sreca na prvom mestu.

Najvise volim kada ujutru otvorim oci i osetim kako mi se usne razmicu i pretvaraju u smesak. To je savrsen pocetak dana, jer takvim danima osecam kao da je ceo svet moj i kao da me nista ne moze oneraspoloziti.

Danas nije jedan od tih dana. :/ Cele noci sam se budila i kao da nemam mira. Ti si za sve kriv. Znam da to znas. Verovatno ni tebi nije nimalo lako. Ko je kriv? Mozda ja, mozda ti....

Samo znam da smo sami sebi ovo uradili.

Sto i mene i tebe cini krivcima. Ne mogu te ni za sta optuziti, kao ni ti mene.

Desilo se.... Nismo ni bili svesni toga....

Kazu da je tako najlepse... I jeste. Potvrdjujem to.

Ali sa jednim dobrim uvek dodju i dva losa.

To je onaj surovi zivot.

Treba stisnuti zube i izdrzati....

 Posle kise sunce svane....

Jos jedan obican dan

Neka svetlost se pojavljuje pred mojim ocima. Smeta mi. Kvari mi caroliju sna. Uporna je i uspela je da me probudi.

Pocetak jos jednog dana. Obicnog dana. 

Ipak mi se jos ne ustaje iz kreveta.

Okrecem se na drugu stranu i polako opet tonem u san.

Sakrila sam se od svetlosti i pred ocima se sve zamracilo. Nista ne vidim.

Hm... Nisam osecala strah koji uvek osetim kada se nadjem u potpunom mraku. Cudno....

Osecam se prijatno i smireno. 

Nisam bas razumela sta se desava, ali sam ostalu tu. U mraku. Sama.

Samoca je nekada najbolji prijatelj. 

Zakoracala sam. I dalje ne osecam strah i dalje nista ne vidim. Koracala sam tako u tom mraku dosta dugo. Ne znam kuda sam isla, ne znam pored cega sam prolazila i ne znam gde sam posla.

Nista mi se nije isprecilo na putu. 

Odjednom sam u daljini ugledala neku malu svetlost. Treperi. 

Radoznalost je pocela da me vodi ka njoj. Lagano sam se priblizavala bojeci se da je ne uplasim i da nestane. Imala je krila. I bila je ziva.

Odusevljeno sam joj prisla i netremice gledala. Imala sam utisak kao da me se boji. 

Upitah je sta radi. Nije progovarala. Priblizila sam se jos blize i onda sam ugledala da je bila vezana. 

Ruka mi je krenula ka njoj, da je oslobodim, ali je ona pocela uspaniceno da vice. Rekla sam joj da je necu povrediti, da samo zelim da joj pomognem. Imala sam utisak kao da mi ne veruje.

Pocela sam da joj skidam konce kojima je bila zarobljena. U tom trenutku se smirila. Gledala me je pravo u oci. Nikada ranije nisam videla tako maleno bice sa takvim pogledom. Spasila sam je. 

Tog trenutka kada sam je oslobodila,  zamahala je krilima i pocela je da leti oko mene.

Svetlost koja je treperila na njenim krilima je lagano pocela da pada po meni. 

Osetila sam neko blazenstvo. Ne umem to da opisem.

Sletela mi je na rame. Prisla je mom uvetu i sapnula mi je nesto.

Tog trenutka sam u daljini zacula neku melodiju. Slika pred mojim ocima je lagano nestajala. Opet ona svetlost. Otvaram oci i shvatam da je to bio san.

Pocetak jos jednog dana. Obicnog dana.

Rasulo

Pocinjem da se razocaravam u ljude. Verovatno to nije nista novo, ali meni je to bilo strano do sada. Ne potpuno strano, ali opet. 

Kakvi su ovi danasnji ljudi? Nema vise tu nicega iskrenog. Sve je nekako postalo izopaceno. Kao da nema vise emocija. Zasto su ljudi postali takvi?

Niko vise ne slusa svoje srce. Pa valjda je to ono sto treba da nas vodi kroz zivot..

Srcem se oseca, srcem se voli.. Ja sam takvo bice da mnome vladaju osecanja. To je ono sto mi daje ideje, sto cini da se osecam ispunjeno.

I need something else

Cesto mi kroz glavu prolaze razne misli. Realne, nerealne, buduce, prosle... Nekad ih mogu definisati i preobraziti u reci, ali desava se i da mi to nije omoguceno. Najgore je kada ne umes da objasnis sta mislis.. I jos kada se to dopuni onim sto osecas, nadjes se u totalnom haosu. Dilemi... Zilion pitanja bez odgovora. Samo tisina. Nema onog laganog pomeranja usana da bi proizvele neki zvuk ili makar i sum. Sve je zanemelo. Cini mi se da su cak i pticice prestale da cvrkucu... Paklena tisina.

To mi nikako nije od pomoci. Tisina me ubija.. 

Nikako ne mogu da sebi razbistrim misli. Sta se to desava u mojoj glavi?

Desila mi se veoma neobicna situacija. Mozda sam zbog toga i zbunjena.. Tako nesto mi se nije desilo skoro.. Nesto sto je nekada, ne tako davno bilo lepo, sada mi je ogavno. Ne mogu to ni da zamislim, a tek realnost? Fuj... Ja to ne zelim.

I dalje ne znam sta mi se desava... 

Mozda i znam, ali ne zelim sebi da priznam. Retke su prilike kada srce poslusa mozak. Kod mene oni uvek vode rat. Nikako da sklope neko primirje, stvore saradnju, da meni olaksaju bar malo. Heh... Volela bih kada bi sve bilo onako kao sto zelim, ali ni to nije moguce. 

Opet se gubim...

Mozda bih sa tobom mogla...

Ipak ne...

Verovatno ne bih...

Uhhh... 

Ne volim kada sam zbunjena. Kada ne znam sta zelim ili ne zelim. Kada ne znam sta je ispravno, a sta pogresno. Kada sam na zici koja je izmedju dobrog i loseg. I ne znam koja me strana vise privlaci svojim neobjasnjenim silama ka sebi. Konflikti, nesigurnost, nedoumice... 

Lakse je samo zatvoriti oci i prepustiti se.. A da li je to ispravna odluka?

,,Voleti samu sebe pocetak je dozivotne strasti."-Paulo Koeljo

      Lepa misao. Najvaznije stavka u zivotu i jeste voleti sebe. Kada to ostvarimo sve ostalo dolazi nekako lakse. Lakse je ziveti i preziveti u ovom surovom svetu u kome zivimo, ako volimo sebe. Ceniti sebe, drzati do sebe, imati dostojanstvo. To su neke najvaznije osobine osobe kao jedinke.
      Samoljublje treba imati granicu, kao sto i sve u zivotu ima granicu. Ne treba preterivati ni u cemu. Nista se time ne moze postici, osim kontra efekta.
      Sa ciljem da se stigne do ljubavi, preterivanjem to predje u nesto drugo sto nimalo ne lici na ljubav.
      Sa ciljem da dodjemo do uspeha, preterivanjem mozemo samo sebe da sputamo i da dovedemo sebe do neuspeha.
      Nije to lako, prihvatiti sebe sa svim svojim vrlinama i manama. Ali kada to naucimo mi smo vec na pola puta da stignemo do cilja, ma kakav god on bio.
     
      Najvise se gadim onih ljudi koji ne mare za ljude oko sebe. Mislim, slazem se da uvek treba sebe staviti na prvom mestu, ali to ne znaci da treba pljuvati i gaziti ostale.
      Ja verujem u karmu. Po meni je to neka vise sila koju ne mozemo da vidimo i ne mozemo da kontrolisemo, ali mozemo da uticemo. Vodim se time da se sve u zivotu vraca. Kao bumerang...

      A takvih ljudi ima previse... U skolama, prodavnicama, trafikama, kaficima i svuda oko nas. Steta nisu obelezeni necim, da se razlikuju od nas ostalih. Tako bi mogli da ih se klonimo i da ih drzimo u dalekom vidokrugu, ali nazalost nije tako.
   
      Zato volite sebe i nikada nikome ne dozvolite da vas gazi. Ti ljudi ne zasluzuju ni trunku vase paznje. Samo im okrenite ledja bez ijedne izrecene recenice, to ce ih najvise pogoditi. Mozda tako shvate sta zapravo sta rade i predju na ovu nasu drugu stranu. Lepsu stranu. :)

...Nesto se promenilo...

Ne znam kako to da objasnim, jednostavno to osecam. U mislima, u zeljama, u srcu...

Deseta Bozija zapovest kaze: ,,Ne pozeli nista sto je tudje."

Da li je to moguce izvesti? Zelje su nesto sto se samo stvori u tebi, nesto sto ti je potrebno, sto te odrzava u zivotu...

Verujem da ljudi to svakodnevno rade. Od nekih tamo farmerica, torbi, telefona pa sve do kuce, posla, porodice, ljubavi... Tesko je to objasniti.

Osecam da radim protiv sebe. I mislim da to svesno radim. Pozeleh nesto tudje. Ustvari ja sam to pozelela i pre nego sto sam saznala da je to tudje. Da li onda ja ne krsim Bozije zapovesti?

Znam da odgovor necu dobiti. Uzaludna pitanja.

I dobila sam to. Zapravo nisam dobila sve, dobih samo jedan delic. Maleni delic koji meni mnogo znaci.

Srecna sam zbog toga, ali to nije ona potpuna sreca, to je vise kao delic srece. Kao kada malo dete dobije sladoled i ne stigne celog da ga pojede, a on mu ispadne. Takav neki osecaj.

Svako u sebi ima sebicnosti. Neko vise, neko manje. Ja ne zelim delic, ja ne zelim sat, dva, ni dan, dva, ja zelim sve. Sebicno od mene, zar ne? Bez obzira na moje zelje, ja nista necu traziti. Kada nesto trazimo ljudi umeju namerno da nas povrede time sto nam nece dati ono sto ce nas uciniti srecnim. Svesna sam toga. Svesna sam svireposti ovog sveta. Zato i ne zelim da trazim.

Potajno cu to zeleti, potajno se nadati. Mozda mi Bog i ispuni zelju, ako smatra da nisam prekrsila njegove zapovesti. Nije mi to bila namera, nisam to ni planirala, jednostavno se desilo.

Onako spontano, krisom i nenamerno. Mozda je zato i toliko lepo.. Mozda sam iz tog razloga i sebicna...

Uvukao se tu, tu negde u meni, kao kada neke sile sa drugog sveta tj. istog sveta, ali druge neke frekvencije. Upleo se u moju frekvenciju i nikako da nadje put nazad. Mozda sam ga i ja zarobila tu i ne dozvoljavam mu da me napusti. Osecam se prijatno kada je tu. Zasto bih ga onda ikada pustila da izadje?