...

Cudan je ovaj zivot koji zivimo....

Nekada je isuvise surov a nekad pa cak i previse darezljiv..

Onog trenutka kada sam pomislila da sam uspela da pobegnem od svoje ceznje prema tebi, ona mi se odmah vratila, u stilu bumeranga. Nisam uspela ni da je uocim na vreme pa da pokusam nekako da je zaobidjem, da pobegnem. Prisunjala mi se tako domisljato i tako polako da nisam uspela ni da osetim njenu blizunu, samo sam osetila neverovatan udar ceznje i pozude.

Opalila me je svojim zamahom toliko snazno da nisam uspela da se pokupim. Nisam znala kako da se ponasam niti sta treba da radim.

Opet je tu.....

Opet mi ne da mira....

Opet nagoni moje misli ka tebi....

Odakle ti tolika snaga i moc?

Kako uspevas da me izbacis iz ravnoteze samo jednim, verovatno nepromisljenim postupkom?

A ja ne umem da se odbranim, ne umem da se oduprem tom osecaju..

Da li je sve ovo pogresno? Da li su moji osecaji lazni? Ili je sve to samo zabluda?

Ne znam odgovore na ova pitanja. Mozda ih nikada zapravo necu ni saznati...

A volela bih...

Zaista bih volela da mogu da razumem sve ovo sto mi se desava u glavi i u srcu kada te samo vidim ili pomislim na tebe.

A ti ostajes hladan kao led i ostavljas me bez ijednog objasnjenja, bez ijednog odgovora na ova pitanja koja me svakodnevno progone.

Nekako imam osecaj da nije ni tebi lako. Svesna sam toga da svako ima neke svoje brige i probleme koje ne mogu da rese. Ali ja ipak verujem da svaki problem ima resenje, samo ga treba naci.

Nadam se da cu i ja uspeti da resim ovu svoju misteriju koja me tako veze za tebe i koja mi ne da da te zaboravim i istrgnem iz svog srca.

Bicu strpljiva...

Mnogo mi je vremena trebalo da ti pridjem prvi put, ali sam ipak skupila hrabrosti i to uradila.

Sada je tvoj red...

Danasnje vreme

Mislim da na ovom svetu ljudima najvise u zivotu fali ljubav. Cak sam jednom prilikom citala istrazivanje neke zene koja je ispitivala ljude na samrti za cim su najvise zalili u zivotu. Svi su pricali o ljubavi... Ljubav prema partneru, ljubav prema deci, prema porodici ili cak ljubavi prema kucnom ljubimcu.

Uvek je ljubav u pitanju...

Ne znam kakvo je ovo vreme doslo, ali mislim da sve manje ima ljubavi... Vise niko ne zudi za njom. Svi zude za karijerom, uspehom, dok ljubav zanemaruju. Kao da nisu svesni da je zapravo ljubav ta koja cini zivot lepsim...

Sve vise ima zavidnih, ogorcenih i mrzovoljnih ljudi.. Niko vise ne trazi srecu. Cak mislim da i kada bi pitali nekoga sta je za njega sreca, svi bi pricali o nekom novcanom iznosu, o tome da dobiju na loto-u, retko ko bi rekao da je sreca u ljubavi.

Prvo i najvaznije mislim da jeste ljubav prema samom sebi. Od toga se uvek pocinje. Ako neko ne voli sebe ne moze da ocekuje ni da ga neko drugi voli...

Ima dosta i onih koji se plase ljubavi, plase se da budu ponovo povredjeni, ali zar to nije zivot?

Zar ne trebamo da ucimo na svojim greskama i da ne dozvolimo da nam se one ponove?

Svako razocarenje u zivotu nas uci necemu i cini nas jacim...

Kao sto nas svaka ljubav dize do sedmog neba i cini da se osecamo neverovatno..

Nekada usamljenost mozemo ukloniti i iskrenim razgovorom sa prijateljem uz kaficu... Ali samo sa prijateljem koji nam moze skrenuti misli od toga, koji nas moze uciniti srecnim samo svojim prisustvom. Verujem da svako ima bar jednog takvog prijatelja...

Cudan je ovaj svet u kojem zivimo. Mozda su samo ljudi skrenuli sa pravog puta, a ja se bojim da kada jednom skrenu sa tog pravog puta, da se toliko izgube da vise nisu u stanju da ga pronadju. Tuzno je to. Ali svako ima pravo na izbor... Svako bira za sebe... 

Pazite da ne izaberete pogresno jer dok imate to pogresno mozda ce vam ono pravo biti pred nosom a necete ni biti svesni da je to to. Vec cete to shvatiti kada vec bude kasno da to pravo zapravo i imate...

Sasvim tmuran dan

Danima vec ne mogu shvatiti sebe, ni ono sto osecam, ako uopste bilo sta i osecam...

Cini mi se da sa ovim tmurnim i hladnim danima, punih kise i bez imalo zraka sunca, pocinjem i ja tako da se osecam. Ne znam da li je to stvarno zbog vremena ili je nesto drugo u pitanju.

Osecam se nekako prazno, nekako bezvoljno.. 

Da li je moguce da vreme utice na nase raspolozenje?

Verujem da ima istine u tome i da je ono zasluzno za vecinu mrzovolje koja se javlja u ovim setnim danima. Oni setni dani sami probude to isto i u ljudima. Osecam to, znam to...

Svuda oko sebe nalicem na razne ljude, razgovaram sa njima, ali ja se i dalje osecam usamljenom.

Svuda oko sebe vidim zaljubljene parove, samo ja nisam zaljubljena.

Svuda oko sebe vidim ljude pune entuzijazma, samo ga ja ne osecam.

Svuda oko sebe vidim ljude sa problemima, a ja ih u sustini nemam.

Svuda oko sebe vidim ljude koji hoce da pobegnu odavde, a ja jos uvek nemam zelju za time.

Imam samo zelju za njim. Za njim bez imena, za mog Mr Big-a. Ali mi izgleda kao da ta moja zelja nije moguca, nije realna, nije ostvariva.

Zaboli me to cesto...

On ne nalazi nikakav problem u hodanju po mojim mislima, i danju i nocu i uvek.

Misli o njemu mi cesto izmame osmeh na licu i probude u meni neki zar. Taj zar zatreperi, zagreje mi srce, zagreje mi telo, ali to ne traje zadugo.

Najlepsi osecaj je kada na sebi osetim tvoje poglede. Osetim da me zelis, jer da nije tako ne bi mi pruzio to slatko zadovoljstvo da na sebi nosim tvoje poglede. Svaki ostavi na meni caroliju. Probudi u meni onaj osecaj koji si ti stvorio. Osecaj pripadanja tebi, iako zapravo nije tako.

Pazi sta zelis mozda ti se i ostvari....

Ja zelim njega samo za sebe!

Nista novo

Cudan je ovaj nas zivot. Stalno prolazimo kroz neke situacije i trenutke koji se ne mogu zadrzati, koji se stalno menjaju, a mi se moramo navikavati na sve to. 

Taman mislimo da smo usli u kolosek, da smo uhvatili ritam i bas tog trenutka nas izbaci sa svoje putanje jednim neocekivanim pokretom i mi ostajemo da lezimo u prasini na podu neshvatajuci sta se zapravo desilo. Gde smo pogresili? Nema odgovora na ta pitanja.

Samo se treba uspraviti, podignuti glavu i opet ici ka tome da udjemo u neki kolosek.

Tako je na svim poljima u zivotu. I u ljubavi, i u poslu i u zdravlju, porodici, svemu... 

Ne uspevam da se izborim sa svim ovim desavanjima oko sebe. Nekad prosto pozelim samo da nestanem na par meseci, da pobegnem negde daleko i to potpuno sama. Da se odmorim od svega i da opet osetim onaj svoj unutrasnji mir. 

Ali ne ide to bas tako.

Zalosno...

I onda se probudim ujutru, svesna otprilike svega sto me ceka i nabacim jedan od onih mojih osmeha koji mi jednostavno ulepsaju dan i olaksaju da prezivim u ovom svetu neocekivanosti i nekorektnosti.

Zaista se ponekad zapitam da li je stvarno moguce da mislima privucemo u svoj zivot neke stvari. Vise puta sam shvatila da je to istina, ali nekako jos uvek ne mogu u to potpuno da verujem. Mozda se zapravo plasim da poverujem, jer svako od nas ima bar milion misli u toku dana koje se mogu vezati za kojekakve gluposti, a da ih zapravo ne zeli ostvariti.

Tako u poplavama svojih misli cesto naletim na tebe. Oduzimas mi das samo kad te u mislima sretnem. Ne znam zasto je tako i ne znam odkud ti ta privilegija. Glupog li pitanja.. :) Verovatno sam ti je ja sama dala, dobio si je i ne trazeci je. Kakvog li poklona? Kada bi samo znao to da cenis...

Mozda bi i cenio kada bi znao... 

Heh... :) Eto koliko je zivot neocekivan. Ne znam sta smem, sta ne smem. Zapravo ja znam sta smem i sta mogu, ali bilo bi jos bolje kada bih mogla da citam misli, makar samo tvoje. Olaksale bi mi sve. 

I tako ja sa svojim mislima vodim rat svaki dan.. :)

Karma :)

Cudno je kako se stvari odvijaju u ovom nasem zivotu... Nekako mi se uvek desi nesto sto ne ocekujem, sto me iznenadi, sto me sokira, jednostavno me ostavi bez teksta.. Mozda je ipak to stvar ljudi, a ne desavanja..

Verujem da u nasim zivotima postoji uticaj karme. Osetila sam to na svojoj kozi... 

U toku zivota upoznajemo mnogo ljudi. Vecina njih su samo prolaznici, ne ostaju zadugo, dok nam neki drugi ostaju urezani u secanju ceo zivot. Prosto ostave trag na nama i po tome ih se secamo.

Zgranula sam se kada sam opet videla, osetila osecaj karme. Cudan osecaj, ali opet mi je nekako izazvao osmeh na licu. Neko ko je meni nekada davno znacio, ko me je jednom jako povredio i razocarao se ponovo pojavio. Ne samo da se pojavio, vec se udostojio i da pokrene tu nekad davno zavrsenu pricu. Nisam mogla da verujem. Ljudi valjda nastave da zive svoje zivote, krenu dalje, zaborave te neke stvari.

Izgleda da on nije zaboravio ili da jednostavno nije mogao da zaboravi. To saznanje mi je izazvalo osmeh na licu.. Neverovatno. :)

Vremena se menjaju, ljudi se menjaju, osecanja se menjaju, sve se menja..

Izmene te stvari koje ti se desavaju tokom zivota..

Vreme ne moze da se vrati, to je poenta. Pokusala sam to da objasnim, ali ne znam da li sam uspela. 

Sta se desilo nekada vise nije bitno, bar meni nije bitno. Vaznost dajem sadasnjosti i danasnjim trenucima.

Nisam ogorcena, nadam se da nikada necu ni biti. Samo se nasmesim i rasirim svoj talas pozitive, dovoljno da nekom ulepsam bar taj jedan maleni trenutak i nastavim dalje sa nadom da ce bar trunka te moje pozitive pomoci drugima da unesu u svoj zivot malo smeha i radosti... ;)

My mr Big :)

Zapao si mi za oko jednog sasvim obicnog dana, dok sam radila u najvecoj guzvi, na 35 stepeni na jednoj plazi. Kakvo telo... Oh Boze..  Nisam verovala da na ovom svetu postoji takva osoba koja bi me oborila s nogu na prvi pogled. Ne znam kako si to uspeo. Mnogi su pokusavali, ali bezuspesno, dok ti nisi ni prstom mrdnuo a vec si me osvojio.

Uzivala sam u tebi samo pogledima, nekako mi je to bilo sasvim dovoljno zato sto sam mislila da si mi nedostizan. Meseci su prolazili, a ja nikakav znak nisam davala da si mi ti toliko neodoljiv. Mada ipak mislim da je to bilo i vise nego ocigledno, zato sto sam te gutala pogledom. A znam da si to primecivao, jer su nam se pogledi susretali vise puta. U tim trenucima sam gubila tlo pod nogama i svaki put odleprsala na neko carobno mesto gde postojimo samo ti i ja... Predivno mesto, predivna osoba kraj mene, a ja neverovatno srecna... Moje carobno mesto gde niko ne moze doci, niko osim tebe. A ti tamo stignes jednim nemarnim i nepromisljenim korakom i ucinis da moja sreca bude neizmerna..

Volela sam te trenutke vise nego ista.. Isto tako sam uzivala u njima... Moja masta me je cinila srecnom, dok si ti u stvarnosti bio nedodirljiv.. Mesecima sam zivela u mom malom kutku srece sa tobom, a zapravo bez tebe. Ne znam da li ces to moci da razumes, ali kada neko ostavi takav utisak na tebe da mesecima ne mozes da se pokupis i da samo o tome mastas, mozda bi i razumeo.

To je trajalo sve do jednog dana dok me drugarica nije ohrabrila da ti pustim poruku. Prvo nisam zelela, nisam imala hrabrosti, plasila sam se ishoda. Mislila sam da neces obracati paznju, da ces me iskulirati. Neizvesnost je u meni rasla svakim trenutkom kojim sam ocekivala tvoj odgovor. Ceo jedan dan. Uh kako je to bio dug period, nisi ni svestan... :) Sve dok me nisi udostojio odgovora, tog trenutka moja masta i moj mali srecan kutak je svakim trenutkom postajao stvarnost. Ne mogu ti opisati osecaj koji sam imala...

Moj mesecima, cak i godinu dana dug san je postajao stvarnost. Ti i ja, ti i ja, ti i ja u stvarnosti...

Moj mr. Big ce u ovom svetu, na ovoj planeti, u ovom zivotu biti stvarno pored mene, bice stvarno i zapravo moj.. :D I dalje mi je sve to bilo neverovatno...

U toku naseg prvog dejta, svim silama sam se trudila da sakrijem tremu i da budem svoja, sto je za mene u tom trenutku znacilo normalna.. Bilo je to veoma naporno s obzirom da moj san zapravo postaje java. Kako sakriti uzbudjenje, kako sakriti radost i srecu? :D Verujem da ti nisi ni bio svestan svega toga... Ali nije ni bitno.. Uspela sam u svojoj zamisli, nekako sam se normalizovala i prikrila svu uzbudjenost koju sam u tom trenutku osecala.. Vreme je bilo za razilazenje, nije mi bilo zao, zato sto sam ja i dalje bila na nebesima... :)

Stigla sam kuci i ja i dalje nisam mogla da verujem sta se desilo par sati pre toga.. Cele noci nisam mogla da zaspim.. Nekako je moja stvarnost postala lepsa od svakog sna koji sam mogla da snujem.. Imala sam osecaj da mi san vise nije potreban kada je sve sto sam do sada sanjala postala java. Predivan, caroban osecaj...

Ovim samo zelim da ti dam do znanja da si veoma posebna osoba u mom zivotu. Da me zapravo cinis neverovatno srecnom i zadovoljnom. Pomogao si mi da shvatim da je u istinu sve moguce, pa cak i ono sto smatramo nemogucim. Lepo kaze ona poslovica: ,,Pazi sta zelis, mozda ti se i ostvari."

Necu ti reci sta zelim, neka to ostane moja slatka tajna, a ti meni ostani tako neodoljiv kao i do sada i posveti mi po neki trenutak svoje paznje, jer mi to zaista jako znaci... (:

Razvijte moć imaginacije

Kreativnost nije isključivo osobina umetnika, pronalazača ili preduzetnika. Svi je posedujemo. Sve što moramo da uradimo jeda je razvijemo i dozvolimo joj da dodje do izražaja. Evo nekoliko saveta koji mogu pomoći:

1. Zamislite kako radite nešto što volite i kako ste time u potpunosti zaokupljeni, i čuda će se desiti na poslu i u karijeri.

2. Zamislite da ste potpuna i savršena ličnost, uspešna u karijeri, koja ima srećnu porodicu i živi u lepoj kući. Održavajte u mislima ovu sliku i uživaćete u čudesnim rezultatima.

3. Zamislite da su vaši pretpostavljeni uvideli koliki je vaš doprinos kompaniji ili odeljenu u kome radite i kako vam čestitaju na postignutom uspehu.

4. Ako se usredsredite na situaciju na poslu onda kada ste van radnog mesta, doći ćete do jasnog i potpunog rešenja bez ikakvog napora.

5. Vizualizujte korake koje morate da preduzmete da biste se popeli lestvicom uspeha ili razvili posao koji želite da pokrenete. Neka ova predstava bude živa, realna, prirodna, dramatična i uzbudljiva. Vaša podsvest će je prihvatiti i ostvariti.

Edvard Hariman zamislio je prugu koja bi povezala čitavu duž kontinenta. Predstava koju je imao bila je podržana verom i samopouzdanjem. Ova vizija iz korena je izmenila industriju i ne samo njemu već i drugima. Zamislite da se vaša želja OSTVARILA i odigrajte tu ulogu u mašti. Vaša unutrašnja akcija mora odgovarati fizičkoj koju ćete preduzeti radi ostvarenja želje. 

The secret

Svako se ponekad nadje u situaciji kada pozeli da iskoci iz svoje koze, kada pozeli da bude neko drugi... Problemi su sastavni deo zivota i niko ih ne voli i niko im se ne raduje, ali isto tako niko ne moze da pobegne od njih... Neko se teze nosi sa njima a neko lakse, to sve zavisi od osobe do osobe.
Relativno skoro sam otkrila jednu tajnu, kao da je to tajna zivota, tajna postojanja na ovom svetu.
Ustvari to i nije neka velika tajna, vise je to javna tajna...
Sustina cele te price je: Kakve su ti misli, takav ti je zivot.
Iskreno to nije nesto u sta svako veruje i sta svako moze da poveruje, ali sam na osnovu nekih licnih situacija shvatila da je to zapravo istina..

Prosta situacija koja ce vam mozda olaksati razumevanje svega ovoga..

Ostala sam dekintirana, nemam para ni za 'lebac, a komali za neka druga osnovna zadovoljstva, sto sa sobom vuce cinjenicu da moram da odem kuci da bih podigla svoj budzet. A iskreno, ne volim da idem kuci, ne volim da budem tamo. A nije mi se ni islo, ali sto se mora, nije tesko. I tako ja resim da odem kuci, obavestim moje i tako to. Bus imam samo ujutru, u pola osam. Vece pre polaska, sam sedela u sobi, nisam izlazila niti sam sedela do kasno, cak sta vise legla sam u 22h. Budila sam se tokom noci vise puta. I oko 6h ujutru sam se najvise budila, ali alarm mi je bio podesen za 7h. I dalje ne mogu da razumem kako ga nisam cula, da li je uopste zvonio ili nije.. Mahinalno se probudsim u 15 do 8. Ja u soku. Brzo skocila iz kreveta, navukla nesto prvo sto sam dohvatila, zgrabila kofer i izletela napolje. Trcecim korakom sam isla ka stanici. Mislim da sam za minut bila tamo, ali uzalud. Deset minuta sam nestrpljivo ocekivala da se pojavi autobus, ali sam se uzalud nadala. Shvatila sam da je on ipak otisao. Poludela sam. Rekoh moram da javim mojima da me ne cekaju uzalud na stanici i da vidim reakciju, za koju sam ocekivala da ce biti veoma burna. Pozvah ja i sad sledi pravdanje sa moje strane, kao i trazenje novca i tako to. Sve je proslo glatko. Nisam mogla da verujem. Sve sam sredila za par minuta iako sam mislila da ce izbiti treci Svetski rat..

Poenta: Zelela sam novac, a nisam zelela da odem kuci. To sam i dobila.. :)
Prosto neverovatno.. Ovo je samo jedna banalna situacija, ali verujte mi da se ovo moze primeniti za sve situacije u zivotu..

Ljubav i bol, dva nerazdvojna prijatelja

Svako zeli da u svom zivotu oseti ljubav.. Da se probudi jednog dana i da, onog trenutka kad otvori oci i vidi svoju drugu polovinu pored sebe, oseti srecu, oseti ljubav, zadovoljstvo. U takvim trenucima reci nisu potrebno, srce oseti. Oseti toplinu, oseti kako ga zivot ispunjuje, kako voli da se svakog dana budi sa tim osecajem. To srce je potpuno. Nesalomivo od svih ljudskih bica na ovoj planeti, osim one koja lezi pored nas. Osim one zbog koje i osecamo svu tu ljubav..

Ljubav mozes da osetis samo ako se u potpunosti predas, ako svaki deo tebe, postane deo vas... Nije to lako, jer uvek postoji onaj strah od toga da ces zavrsiti povredjen. Mislim da zbog toga vecina se i ne usudjuje da voli.. Ali sta je svrha zivota, ako to nije ljubav?
I tako dozvolis sebi da zavolis, onako jako i iskreno... Lep je to osecaj, ne lep, zapravo caroban. Osecaj koji ti bez razloga izmami osmeh na lice, osecaj zbog koga imas neobican sjaj u ocima, osecaj zbog koga sijas nekom energijom, zracis ljubavlju...Definitivno caroban osecaj koji te odvede na drugu planetu, koji ti ulepsa zivot..

Nije lako naci iskrenu ljubav. Nema uputstva za to, nema pravila...Samo nada.
Ona nada koja nas moze odvesti u propast i ona koja nas isto tako moze odvesti na neverovatna mesta. Mesta za koje nismo ni verovali da postoje.

Bilo bi predivno kada bi nas samo ljubav pratila kroz zivot. Bilo bi to vanvremensko iskustvo. Ali...
To ali uvek usere stvari... Uvek ima i one boli koja nas lomi..  Koja cini da samo mislima osetis da ti se srce lomi, da sve puca u komade, da pada na dno dna i da nema snage da ustane i da se izleci.  Teske su to stvari.. Ne ume svako to da izdrzi. Nekad cak i ja mislim tako.. 

Ta bol ima za cilj sroza, da te unisti.. Ubije sve ono lepo u tebi. Sve ono sto je cinilo tvoju srecu i tvoju ljubav, razlog zbog kojeg si se budio ujutru sa osmehom na licu, bas sve...
Suze u ocima naviru bez prestanka, uspemene u mislima se nizu iz sekunde u sekundi i to dovede do nekog stanja, gde vise ne znas sta da mislis, sta da radis..

Pa ja sam dala sve od sebe, dala sam celu sebe i opet ja osecam bol.. Nije fer.. Ova ljubav nije fer...

Jos jedna bol

Mrzim tu osobinu kod sebe, to sto se brzo zaljubljujem i onda me je lako povrediti.. Opet sam ostavljena.. Opet... Hehehhe...
Da li je problem u meni ili je problem u njima? Vise ne znam sta da mislim...
Mozda je ovako i bolje, razmislja moj mozak, ali srce mi ne da mira... Nedostaje mi, njegovi pogledi, njegove usne... Njegovi zagrljaji i jutra kada se probudim pored njega..
Suze mi naviru jedna za drugom, ne znam sta mi je... Nisam plakala svih ovih dana, ali ovo jutro mi je osvanulo sa njegovom porukom za laku noc i jednom pesmom.. Suze su samo krenule sa svakom sekundom te pesme koja je tekla u pozadini.. Znam da mu nije dobro, da ima nekih problema, mislim oduvek ih je i imao. Ali smo zajedno trazili resenja i pomagala sam mu sa time.
Volela sam ga... Stvarno jesam...
Ja uvek volim tako iskreno i jako...
Cak i kada ne treba...
Znam da je i on mene voleo, ali ne znam gde je sve to prestalo. Kog trenutka je to pocelo da se gasi...
Volela bih da sam znala, da sam videla, mozda bih i uspela da sprecim. Ali ne, ipak se sve desava sa razlogom, verovatno se i ovo desilo sa nekim razlogom...
Nedostaje mi, mozda sam zbog toga potresena.. I pise mi na fejsu, mozda me i to pogadja nekim delom.. Ne znam sta hocu, ne znam sta trebam da radim, ne znam kako trebam da se ponasam, jer ljubav ne moze tek tako da prestane, da se ugasi.. Povredio me je vise puta, zadnji put je bilo najjace.. Ne zasluzuje oprostaj, ne zasluzuje ni jednu jedinu moju suzu, posle svega, ali tesko je uveriti srce u to.. Ono place za njim, njemu treba ljubav koju stalno uzimaju od njega..
Cime sam to zasluzila? Time sto sam uvek dobra? Sto sam iskrena i fer? Ne mogu da shvatim... Samo znam da nije bilo sudjeno da opstane, tj. da opstanemo.
Nisi mi sudjen ti, nezahvalni decace...

Mali podsetnik

Moram sebe da naucim nekoliko stvari i te stvari nikada u zivotu ne smem ponovo zaboraviti.

Najlakse je reci stvari, ali da bi taj neko postao osoba, mora da stoji iza toga sto kaze i da bude istrajan. To nimalo  nije naivna stvar. Treba snage, strpljenja i cvrste volje za tako nesto.

Molim te, shvati, da si ti ta koja je vredna i paznje i neznosti i ljubavi....

Ljubav ne treba samo davati, uvek je treba zasluziti, za nju se boriti.

Nikada to nece funkcionisati kako ja zelim, ako to ne bude obostrano.

Obostrano razumevanje, obostrana paznja, neznost, i naravno ljubav.

Moram da naucim da sacuvam sebe na tom putu, na putu ka ljubavi.

Lako me ljudi zgotive, vole moje drustvo. Kada bi me lansirali na Mars, mislim da bih i tamo nasla prijatelje... :)

Nemoj nikada sebi dozvoliti da se izgubis, da se osecas usamljeno, nevoljeno, prazno. To nikada nisi bila ti i nikada to neces biti ti.

Nemoj dozvoliti da se ljudi igraju sa tobom, ako te neko povredi, ako te razocara, ako ti se ruga ili ako ti se podsmeva i poigrava sa tobom, izbrisi ih iz zivota. Nemoj oko sebe drzati ljude koji te ne cine srecnom!

Znas ko si, znas koliko vredis. I sa tim saznanjem putuj kroz ovaj ludi zivot koji nam donosi razne uspone i padove i nikada ne gubi nadu i svoj optimizam!

Budjenje

Dvadeset dve godine... Vreme leti.... Ali nije vreme nas problem...

Sa napunjenom dvedeset drugom godinom mi se otvaraju oci... Budim se iz zimskog sna u kome sam nekako nesvesno zapala. Nisam ni primetila, ni osetila.. Budim se danas sa novim saznanjem, saznanjem koje mi je bilo sve vreme ispred nosa, koje mi je probadalo oci svakog dana tog mog sna... Osetila sam se zbunjeno, ne verujuci sta mi se sve ovo vreme desavalo.. Potresena, zgranuta, zabezeknuta.. Trebalo mi je vremena da se pokupim... Da prihvatim sve to, da vidim, da osetim... Sa svakom novom mislju koja mi je nadolazila iz sekunde u sekundi, otvarale mi se oci, otvarala mi se dusa..

Ja jesam osecajna osoba, ja jesam iskrena, ja volim ljude i postujem ih, ali sam nekako u svemu tome previse sebe dala.. Sa mojim trudom da budem tu za druge, da drugima pomognem, nekako sam uspela sebe da zapostavim. Nisam primecivala nista od toga, jer nisam ni obracala paznju na sebe. Isla sam preko sebe da bi drugima bilo lepo i dobro, nemajuci obzira za sebe..

Uvek sebe dajem, cak i vise nego sto trebam i u vecini slucajeva ja zavrsim povredjena. Nisam razumevala ni kako ni zasto niti zbog cega... Skrhana, slomljena, nesrecna prezivljavam danima, nedeljama, mesecima... 

I uspem... Prebolim... Ali nisam shvatala sve do sada, sve do danas... Sve sam to ja sama sebi radila. Mislila sam da su me oni povredjivali, ali sam zapravo ja samu sebe najvise povredila. Ja sam sebi dozvolila da me povrede, da me slome, da se igraju sa mnom.

Ne mogu a da ne spomenem da sve ovo pisem sa osmehom.. Nisam tuzna, nisam nesrecna, mozda sam samo razocarana. Ne zbog drugih, nego zbog sebe.. Sebe sam razocarala..

Kako sam mogla to sebi da uradim? Ne jednom, nego svaki put, iznova i iznova, a da ne shvatim. 

Ne zapostavljaj sebe, ne gazi sebe zbog drugih!

Voli sebe najvise, vise od svega, a posle toga voli i druge. Ti si ta koja uvek treba da bude na prvom mestu, tvoja sreca, tvoja ispunjenost.

Neka mi ovo bude prvi novi list koji sam okrenula, prvi moj korak ka mojoj sreci.. 

Ne dozvoljavaj sebi da budes zaslepljena!

Kuda ide ovaj svet?

Kako vreme prolazi i sa kakvim se sve situacijama suocavamo, ne mogu a da se ne zapitam na kakvoj planeti to zivimo...

Svaki dan mi na internetu izlicu stranice sa uzasnim informacijama. Kakve su sve manipulacije vrsene u svetu i nad ljudima? Razni eksperimenti samo da bi ove nase mocne svetske sile ispunile neke svoje hirove ili jos gore da bi unistili nevino i nesvesno stanovnistvo ove planete. 

Sve nove tehnologije i svi novi uredjaju koji su vec u prodaji i koji ce, verovatno u skorije vreme, biti u upotrebi su neverovatno stetni po zdravlje ljudi. Verujem da vecina njih nije ni svesna posledica koje uzrokuju ti uredjaji.

Prost primer cele ove zavere su stedljive sijalice. Sigurno ste videli reklamu na tv-u za njih. Funkcionisu na bazi jonizujuceg zracenja cime elektromagnetskim talasima ciste prostorije od prasine, raznih insekata i glodara, stede struju, dok je sve to obmana. Zaboravili su da spomenu ono sto je jos vaznije, sto je najvaznije a to je da izazivaju pojave tumora, rakova, da nikako ne valjaju biti dugo ukljucene i da nikako ne smeju da nam se nalaze nad glavom...

Druga stvar koja je ovih dana dosta aktuelna tema je ovaj HAARP sistem koji je postavljen kod sela Beljina kod Barajeva, pedesetak kilometara od Beograda. Ne znam kako je uopste taj sistem dobio dozvolu za izgradnju kada postoje cinjenice koje nam ukazuju na njegovo ogromno negativno dejstvo prvenstveno na klimu, a nakon toga na sam biljni i zivotinjski svet, kao i na coveka. I ovaj sistem radi na bazi tog jonizujuceg zracenja, tj. na principu elektromagnetnih talasa koju prventsveno uticu na atmosferu a samim time na klimu i sve klimatske efekte na datoj teritoriji.

Zar mislite da su ove poplave u Srbije sasvim slucajne? Da je priroda kriva? Sve je to jedna velika zavera... 

Priroda nikada ne bi bila tako surova prema stanovnicima planete Zemlje da se ljudi, ovi na vrhu, ne poigravaju sa njom. Njima su to eksperimenti, mozda cak i igrica iako se gube gradovi, kao i zivoti ljudi i zivotinja. Sve ove poplave su posledica ukljucivanja tog HAARP sistema i njegovog zracenja. Pa ni mesec dana nije proslo od njgovog ukljucivanja do pojave ovih poplava. Eto koliku moc samo ima taj sistem. 

Smisljen je kao sistem preventive i odbrane a zapravo je sistem koji ce nas unistiti i istrebiti. 

Druga stvar koja je vezana za ovaj sistem i koju moram napomenuti jeste da radom ovog sistema na niskim frekvencija utice na rad ljudskog mozga. Do toga dolazi iz razloga sto i nas mozak funkcionise na principu frekvencija i kada se poklope frekvencije naseg mozda sa frekvencijama tog sistema oni mogu upravljati nama, a mi toga necemo ni biti svesni. 

,,HAARP je ništa drugo do elektromagnetna kontrola ljudske psihe i to su činjenice a nikakva naučna fantastika ili teorija zavere. To elektromagnetno zračenje ljude može da učini bezvoljnim, zatim mrzovoljnim i na kraju vrlo agresivnim. Pravi je kriminal što je dozvoljeno da se HAARP postavi u Srbiji i što je dozvoljeno da se on aktivira, a odgovorno tvrdim da bi SAD putem te stanice smeštene u Barajevu mogle da unište Srbiju za jedan dan, samo kada bi to želele.,,

 Nikako ne mogu da razumem kako nemaju grize savesti, kako mogu mirno da spavaju??

Pa i oni imaju decu, porodicu, valjda u tim monstruoznim osobama postoji bar malo ljubavi prema ljudskom rodu... Unistice nas, istrebice nas, a mi nista necemo preduzeti povodom toga!!!

Trebamo svi mi obicni smrtnici da se skupimo i da ih sve redom spalimo ili lincujemo i da na vlasti postavimo neke normalne ljude koji ce se boriti za dobro ove planete i njenog stanovnistva, a ne za njihovo unistenje!

Malo uputstvo za nase snaznije polovine

Cesto razmisljam o odnosima izmedju muskarca i zene. Svi znamo da su zene komplikovana bica koja je tesko razumeti. Ali vrlo cesto zene savrseno razumeju zene kao i sto muskarci razumeju jedni druge... Ali razumevanje medju zenama i muskarcima je sasvim druga stvar.

Neverovatna je cinjenica da zene mnogo vise uocavaju stvari i sitnice, da mnogo vise obracaju stvari na reci koje joj se govore kao i na one koje i ona izgovori.

Zene cene paznju koju joj muskarci pruzaju, medjutim ako oni ne pruzaju nimalo paznje onda se zena ne oseca voljeno, cenjeno i lepo.

Verujem da je muskarcima veoma tesko da razumeju nas kao komplikovana bica, ali to zapravo i nije tako tesko kao sto se cini na prvi pogled. 

Malo pozitive za ovaj pozitivan dan

Svaka devojka od malih nogu masta o princu na belom konju, o savrsenom zivotu... Kada malo sazrimo i kada pogledamo svet koji nas okruzuje kao i muskarce koji nas prate, one iluzije o princu padaju u vodu. Svet nikako nije savrsen, a realno mislim da ni jedan muskarac nije savrsen kao sto smo mi zamisljale.

Onda nastupa razocarenje.

Verujem da smo od malih nogu zivele u iluziji i da smo na svet gledale iz neke zamisljene perspektive, a ne iz one realne. Ipak realnost je isuvise surova, pa odrastanje sa surovom istinom ipak i nije bas najbolje odrastanje. Shvatanje i razumevanje sveta ipak ide sa godinama, ali prvi korak koji moramo da napravimo je korak razocarenja jer svet ipak nije onakav kakvim smo ga mi zamisljale. Razocarenje nimalo nije lep osecaj, i nimalo nije lako kada nam se sve zelje rasprste na sitne komadice, ali ne treba gubiti nadu.

Svet je isuvise surov i suvise zloban prema pojedincima, prema nama obicnim smrtnicima, ali zasto dozvoliti sebi da budes obican smrtnik?

U takvom svetu, kakav je ovaj nas, nema bas neke nade za prosperitetom i uspehom. To najbolje shvatamo kada pogledamo nase bliznje. Ipak verujem, da nije sve tako crno...

Mozda je situacija takva, mozda nam se blizi svima kraj, ali nikada ne trebamo dozvoliti da nam misli idu u tom smeru. Nase misli i nasa osecanja su zapravo ono sto nas vodi kroz zivot..

Treba osetiti srecu u malim stvarima, trebamo biti zahvalni na svemu sto imamo i treba da verujemo da mi, tj. svako kao pojedinac moze da ostvari sve sto pozeli, da moze da bude ko god pozeli, ali prvi korak ka uspehu i sreci jeste da imamo pozitivne misli, da bi tim pozitivnim mislima mogli da privucemo pozitivne stvari.

Lepse je gledati na svet ruzicastim naocarima

Verujem da svaka osoba koja je kroz zivot gledala crnim naocarama, koja nije ni u sta verovala da zapravo nikad nista lepo nije ni imala.

Verujte u sebe i budite pozitivni, to je prvi korak ka uspehu i ka licnom zadovoljstvu.

Ne trebamo dozvoliti da ovaj surovi i zlobni svet upravlja nasim zivotima, niti da njegovi losi postupci uticu na nas, jer ovo je nas zivot, ovo je ono sto je nase, ono cime mi upravljamo i mi kontrolisemo. Zapravo mi gradimo zivot onakvm kakvim ga zamisljamo, kakvim ga vidimo u nasim mislima. Zato ne dozvolite da iko kvari vase misli, vasu srecu i vase ciljeve...

Zakoracimo u ovaj svet puni pozitivne energije i pozitivnih misli i zahvalni zbog svega sto vec imamo, a ostalo ce samo doci... Ne treba znati kako, jer je to nesto jace od svih nas, ne treba znati ni zbog cega je to tako, jer je to jednostavno tako...

Pa mozda, jednog dana i naidje nas princ na belom konju. Mozda nece biti pravi princ, ali to nije ni bitno, bitno je to kako i kojim ocima ga vi gledate, jer ako gledate onim pravim ocima, on ce zaista biti vas princ. ;)

Fight,struggle & never give up

Cesto se pitam da li je sudjeno da nam se kroz zivot cesto desavaju lose stvari...

Cesto se pitam da li je svacija sudbina negde ispisana i da mi samo funkcionisemo po tom nekom sablonu..

Takva pitanja nemaju odgovore. Svako ima pravo na svoje misljenje.

Znam da nam se sve greske desavaju samo iz jednog razloga.

Na ovom belom svetu ne postoji osoba koja nije bar jednom pogresila.

Pa cak i najbolji grese, ali tu sada postoji jedna zavrzlama.

Nije lose pogrsiti, ili imati lose izbore, jer sve to lose se manifestuje u nasem zivotu da bi iz tog izvukli neku lekciju, da nam te greske otvore oci i da ne dozvolimo sebi da se to opet desi.

Putujuci kroz svoj zivot, morala sam da gresim da bih uvidela neke stvari, da bih naucila da cenim ono sto je ispravno, ono sto je vredno. Da bih se borila za ispravne, a ne za pogresne stvari. Sve je to normalan tok dogadjaja.

Verujem da nam se najbolje stvari desavaju bas onog trenutka kad ih najmanje ocekujemo.

To je i jedan od razloga zasto su najbolje.

Ali kada te zivot postavi u situaciju u kojoj moras sam da odlucis da li je vredno boriti se ili odustati, onda bas i nije tako lako.

Za sebe mogu da kazem da sam veliki borac. I volim da se borim za ono sto je vredno, za ono za sta osecam da se vredi boriti. I istrajna sam u svojim ciljevima i namerama.

Ali ovaj nas zivot je promisljen. Stalno nam postavlja neke prepreke na putu. Nekad manje nekad vece. Bez obzira na to da li ti imas snage da ih premostis ili si na krajnjem stadijumu svoje izdrzivosti.

Shvatila sam da nikada ne treba odustajati od onoga sto iskreno zelis. Nikakva prepreka ne sme da te slomi ili da ti oduzme snagu i volju za ostvarivanjem svog cilja. 

One su tu, one se javljaju i pojavljaju samo da bi te testirali, samo da bi videli koliko si ti zapravo resena da stignes do svog cilja. Jer ako te bilo koja prepreka sputa na tvom putu ka cilju, onda to zapravo znaci da se ti ne boris za ono sto zelis i da dizes ruke. Tog trenutka sve pada u vodu, sav tvoj trud i napor do tog trenutka, jer znas da neces stici do cilja.

Zato, dignite svoje glave, usmerite svoj pogled ka cilju i ne dozvolite da vas bilo sta sputa, jer cak i ako se sapletete i padnete, ustanite i nastavite da gledate i idete ka svom cilju jer jedino tako cete uspeti da stignete do svog cilja.

E to ti je zivot

Pomislite li nekad na buducnost? Na ono sto nas ceka, ono sto ce se desiti?

U svacijem zivotu postoje odredjene faze kroz koje svi prolazimo, zeleli ili ne, tako je predvidjeno zakonom prirode...

Najlepsi i nekako nezaboravan period naseg zivota je detinjstvo. U tom periodu nas mozak prikuplja sve moguce informacije, skladisti ih i memorise da bi mogao da ih koristi jednog dana kada bude izgradio od nas licnosti. Ima vise faktora koji mogu delovati na izgradnju nase licnosti. Vecina stvari se nauci ili jednostavno nasledi od nasih roditelja, dok drugu stranu cine sve one stvari koje smo culi ili videli van svojih domova, od drugova i drugarica, od uciteljice pa sve do nekog slucajnog prolaznika na ulici.

Nakon toga sledi period u kome postajemo svesni sveta koji nas okruzuje i ljudi u njemu, ali nismo bas svesni toga sta je dobroo a sta lose. To je onaj period, za koji mislim da se vecina ne seca (kao sto se ja ne secam), koji se zove pubertet. Tada nam kroz glavu prolazi brdo informacija, brdo ideja i zamisli, a mi ne znamo kako da se izborimo sa njima. Medjutim, nije to tako strasno. 

Zatim sledi period u kome smo vec postali ozbiljniji, ne previse, ali dovoljno da mozemo sami da upravljamo svojim zivotima. Tada shvatamo ko smo, sta volimo, a sta ne... Tada nam se zapravo otvaraju vrata novom nezavisnom zivotu u kome mi sami trebamo da budemo krojaci svoje sudbine, da izgradimo svoj sopstveni dom i porodicu.

Neki to urade pre, a neki kasnije. Ne postoji tacno pravilo kada je pravo vreme za formiranje porodice. Ja mislim da se to nekako samo od sebe desi. Takodje, mislim da je i to jedan od predivnih trenutaka u zivotu.

I na posletku, sledi ono cega se mozda neki plase, a mozda neki i ne. To je ona starost koju srecemo svakog jutra na ulici, lepo popricamo sa njom i nastavimo dalje, nesvesni da ce nas ona stici. Da nas mudro ceka, sve nas, sve do jednog. Da ce nam uci u zivot i zavladati njime a da mozda toga i ne budemo svesni. I tako ce nas voditi kroz te vec nekako ustaljene dane, sve do onog trenutka dok nas ne bude i ona napustila i ugasila u nama onu iskru svetlosti koja nas je odrzavala u zivotu...

Realno, mislim da je svaki trenutak dragocen i predivan, i da treba uzivati u svakom trenutku koji nam je pred ocima, jer jedino tako mozemo da zivimo jedan srecan i ispunjen zivot...

Neki osecaj

Lako je zaljubiti se...
Lako je biti sa nekim...
Ali voleti?

Sta sve dolazi sa time?
Tesko je nekom verovati, jos teze je bezuslovno verovati.
Ne znam da li bih ja to ikada uspela.
Pa ja cak ni sebi ne verujem u nekim situacijama...

Biti uz tu osobu. I u dobru i u zlu.
Nikada ne odustati, uvek se boriti, ne za sebe, ne za njega (nju) vec za oboje.
Uspeh je samo ako oboje uspeju. Niko ne sme da izgubi.

Koliko se treba boriti? Ne postoji pravilo... Koliko je to potrebno...

Ja umem da se borim, zelim da se borim za ono sto volim.
Ali zato ne volim kada se moram boriti i kada nema potrebe za tim.

Kada neko uporno pokusava da te udalji od sebe, da te izbaci iz zivota i to bez nekog dovoljno jakog razloga...
Kada digne ruke od tebe, od vas i bez imalo borbe i bez imalo truda...
Kada kaze da te voli, da mu trebas, da te zeli uvek pored sebe, ali nikako to da dokaze.

,,Dela govore vise od reci."- stojim iza ovoga.

Svako moze reci i ono sto ne misli, i ono sto ne zeli i ono sto nije istina. Nije to nikakva posebna nauka. Ali stati iza svojih reci i dokazati da si u pravu, dokazati da to stvarno mislis i zelis, to je vec malo teze.
Ima ljudi koji ne uspeju u tome.

Ja ipak vise mislim da je to ono sto tebe karakterise, sto govori da li ti se moze verovati ili ne...

Dozvolila sam ti da mi pridjes, da me upoznas, poljubis.... Cak i zavolis, kao i ja tebe.

Ali nemoj to iskoristiti na los nacin, nemoj me lagati... Nemoj nikada dozvoliti da promenim misljenje, da izgubim volju i snagu.
Budi tu.
Budi uz mene, a ne protiv mene.
Ne mozemo znati da li je to ispravno ili da li tako treba da bude. Ali moramo znati da sada imamo jedno drugo, da sam tvoja, da si moj... I za to se treba boriti, da tako i ostane.

Poverenje- rec koja izostaje u njegovom recniku

Poverenje....

Jedina stvar koju nije lako dobiti a jos teze ostvariti... 

Nikad niste sigurni ni da imate poverenja u sebe, a da ne pricam o drugim ljudima.

To je nesto sto se samo rodi, sto se gradi... Vremenom...

Ali cak ni to ne moze dokazati da ste Vi upravu.

Neki kazu da ni u koga ne treba imati poverenja, cak ni u sebe...

Nije bas jednostavno....

Nekad sami sebe mozemo da povredimo, to uvek uradimo podsvesno, jer ko bi hteo sebe svesno povrediti. Ovako ili onako? 

Niko...

Razumno...

Razocarenja dodju i prodju... To je ono sto nas stalno prati u zivotu, hteli mi to ili ne hteli...

Zivot je to...

Ali da li cemo dozvoliti da budemo povredjeni ili ne, pa to je uvek nas izbor.

Najvise boli zadajemo mi nama samima...

To je jednostavno tako. Ne zeleci da povredimo druge, mi sami sebi nanosimo bol.

Nesvesno...

Ne mozemo nikako da se borimo protiv toga, jer te stvari uglavnom radimo nesvesno.

Dati nekom priliku da dopre do tebe, da te upozna kao ste te niko nije upoznao do tog trenutka, nije tako laka stvar. Iako to mnogi od nas rade.

Onaj ko zna tajne tvoga srca je tvoj najveci neprijatelj, jer te niko ne moze povrediti vise od njega samog.

On zna tvoje slabosti, zna tvoje boli, sto tebe cini ranjivom.

Nikad ne dozvoli sebi da budes neciji trijumf, necije ruganje, necije podsmevanje...

Nikada sebi nemoj to dozvoliti, jer ce te to ubiti.

Ne fizicki, nikako ne fizicki.

Psihicki....

Sto je mnogo gore od fizickog...

Kazu da ono sto te ne ubije cini te jacim.

Verujem u to.

Ali nemojte biti snuzdeni. Nikad ne znate sta Vam novo jutro nosi sa sobom.

Mozda cete biti iznenadjeni.

Mozda kao nikada do sada...

Mala poruka

Nekada je tesko razumeti sebe, a jos teze pokusati da razumes druge. Jos kada taj neko ne zeli da ti se otvori, onda tek nista nije jasno.

Mnogo njih je pokusalo da otvori onu moju kapiju srca. I to ne razne nacine. Poneki su se cak izgubili trazeci kljuc, dok neki drugi su pak pokusali da probiju kapiju, da preseku lance, samo da bi se ona otvorila. Ali nikada necu razumeti kako misle na taj nacin da je otvore. Ipak je ona od najjaceg celika i ne da se tako lako otvoriti. Samo pomocu kljuca je to moguce. A kljuc nije jednostavno naci.

Za sve u zivotu se treba potruditi, dosta muke i poteskoca je potrebno da bi se stiglo do cilja. Zar ne?

A pak, oni koji uspeju da pronadju kljuc i da otvore kapiju, pokusavaju na razne nacine da ti slome srce. Neki namerno to rade da bi te povredili, dok neki to nesvesno rade.

Opet ne razumem, kako oni ne shvataju da kada uspeju da otvore kapiju ono sto ih ceka nakon prolaska kroz nju je nesto najvrednije do cega dolaze. Nesto najvrednije, mozda ne za njih, ali za tu drugu osobu definitivno.

To maleno srce koje je sakriveno od svih zlocinaca nad slomljenim srcima, se veoma lako moze slomiti, a jos lakse povrediti.

Cak i jedna malena rec ga moze povrediti i dovesti do najvecih granica boli.

I normalno, kada se predje kapija, ono ostaje nezasticeno, jer je njegova najveca zastita je kapija koja se nalazi oko njega.

Pazite kome dozvoljavate da prodje kroz kapiju, jer kada se jednom docepa kljuca, tesko je zastiti se i tesko je izbeci bol.

Onaj najjaci bol koji ume da vas iskida na najsitnije komadice i posle koga ne uspevate dosta dugo da se oporavite. I posle koga vise nikada necete biti isti.