Danima vec ne mogu shvatiti sebe, ni ono sto osecam, ako uopste bilo sta i osecam...
Cini mi se da sa ovim tmurnim i hladnim danima, punih kise i bez imalo zraka sunca, pocinjem i ja tako da se osecam. Ne znam da li je to stvarno zbog vremena ili je nesto drugo u pitanju.
Osecam se nekako prazno, nekako bezvoljno..
Da li je moguce da vreme utice na nase raspolozenje?
Verujem da ima istine u tome i da je ono zasluzno za vecinu mrzovolje koja se javlja u ovim setnim danima. Oni setni dani sami probude to isto i u ljudima. Osecam to, znam to...
Svuda oko sebe nalicem na razne ljude, razgovaram sa njima, ali ja se i dalje osecam usamljenom.
Svuda oko sebe vidim zaljubljene parove, samo ja nisam zaljubljena.
Svuda oko sebe vidim ljude pune entuzijazma, samo ga ja ne osecam.
Svuda oko sebe vidim ljude sa problemima, a ja ih u sustini nemam.
Svuda oko sebe vidim ljude koji hoce da pobegnu odavde, a ja jos uvek nemam zelju za time.
Imam samo zelju za njim. Za njim bez imena, za mog Mr Big-a. Ali mi izgleda kao da ta moja zelja nije moguca, nije realna, nije ostvariva.
Zaboli me to cesto...
On ne nalazi nikakav problem u hodanju po mojim mislima, i danju i nocu i uvek.
Misli o njemu mi cesto izmame osmeh na licu i probude u meni neki zar. Taj zar zatreperi, zagreje mi srce, zagreje mi telo, ali to ne traje zadugo.
Najlepsi osecaj je kada na sebi osetim tvoje poglede. Osetim da me zelis, jer da nije tako ne bi mi pruzio to slatko zadovoljstvo da na sebi nosim tvoje poglede. Svaki ostavi na meni caroliju. Probudi u meni onaj osecaj koji si ti stvorio. Osecaj pripadanja tebi, iako zapravo nije tako.
Pazi sta zelis mozda ti se i ostvari....
Ja zelim njega samo za sebe!
Нема коментара:
Постави коментар