Trenutak slabosti

Uvek imamo problem sa iskazivanjem svojih osecanja. Ja ipak vise verujem da dela govore vise od reci, ali nekad moras i nesto reci.
Volela bih da umem da crtam, mozda bi mi tako bilo lakse da nacrtam sta osecam.. Ali nazalost, ne umem...

Osecam da mi se srce steze, da me nesto gusi i da mi ne da disem. Ne bih rekla da je to bol, jer me niko nije povredio. Ali osecaj je i dalje tu i nikako ne prolazi. Volela bih da si tu...
Mozda mi je samo potreban jedan zagrljaj. I to jedan od onih zagrljaja od kojih ti staje dah. Ali tebe nema...

Suze mi naviru nekontrolisano...

Ironija svega je sto ni ja sama ne razumem sta mi se desava...
Nedostajes mi sada, nedostajeces mi jos vise onog dana kada ces mi najvise trebati i kada bih najvise volela da budes pored mene... Ali to ne mogu promeniti...

Sta mi se desilo? Sta si mi uradio?

Dan mi vise nije isti kada tebe ne vidim... Koliko god da ima sunca, meni nedostaje moje sunce...
Opet kapnu jedna suza...
Najvise volim kada se ujutru probudim i prvo sto vidim bude tvoje lice... Tada mi nista ne moze ukrasti srecu i osmeh. Niko, osim tebe...
Uspeo si, osvojio si me.... I sta sada?
Eto i druge...
Sada mi trebas, neverovatno mi trebas, jer bez tebe vise nista nije isto kao pre.
Puuu je*em ti, evo jos jedne...
Cak i kada se ljutis i duris... Kad povisis ton...
Nikako ne prestaju da se slivaju niz moje lice...
Da li ti nesto osecas u ovim trenucima? Volela bih da znam...

Tesko je objasniti sta sam htela da kazem. Ali ko razume- shvatice....

Neki mali puz sa svojom kucicom

Pojavio si se tek onako iznenada, nisam te ocekivala, nisam ni naslutila... Polako si mi se priblizavao, gmizuci kao puz. Tako polako, ali sigurno.. Mozda si sve nesvesno radio, mozda te je neka neobjasnjiva sila priivlacila ka meni i nije ti davala da odustanes.
Bilo je raznih sukoba. Ipak je kapija moga srca satkana od najjaceg celika. Nije je jednostavno otvoriti, jer niko nema kljuc. Ponekad cak i ja izgubim kljuc. Mozda svesno, mozda nesvesno. Kljuc nikada nema odredjeno mesto na kome stoji. Njegovo staniste je promenljivo i nekada ni ja sama ne znam gde je odlutao.

Sa tobom je sve kao igra macke i misa. Mozda je to ono sto nas stalno privlaci i drzi nam paznju. Kada nam sila privlacenja dodje do minimuma, ti se zavuces u svoju kucicu, jer znas da ja tamo nemam prilaza.

Zabranjeno mi je zakonom prirode da krocim u tvoju kucicu. Mogu samo da zamislim kako ona izgleda i sta se u njoj nalazi. Zamisljam je kao ogromnu crnu prostoriju, u kojoj nema mnogo svetlosti. Samo poneki snop svetlosti ima dozvolu prilaska. Mada i sa tom dozvolom on strepi. Nije siguran u sebe i nema nikakvu moc. Od takve nesigurnosti njegova jacina je svedena na minimum, a i samo jednim tvojim zastrasujucim pogledom on nestaje. U desnom uglu se nalazi ogroman krevet. Veliki je za dve, a pogotovu za jednu osobu. Ali znam da ti volis da se kotrljas po krevetu. Na krevetu leze preko deset jastucica i svi su u razlicitim bojama. Cisto da malo unesu dozu radosti u tvoj dom. Na svakom zidu, smestena su po nekoliko ogledala. Velika ogledala. Znam da volis da posmatras svoj odraz u njemu. U levom uglu prostorije se nalazi siv, metalni sto samo sa jednom stolicom. Stolica je, naravno, za tebe. Dok sedis na njoj, posmatras svoje misli i tumacis ih. Ili bar pokusavas da ih razumes, mada mislim da cesto ne uspevas u tome. Zato i bezis u svoju kucicu...
Kada dodje do toga, do tvog odlaska u kucicu, ja se zacrtam pred vratima tvoje kuce i u stanju sam da se danima ne pomerim. Ponekad pokusavam da stupim u kontakt sa tobom, ali imam osecaj da kada si ti unutra, niko vise ne postoji na svetu osim tebe samog. Ali ja sam uporna i znam da ces morati da izadjes pre ili kasnije..
I dok ja tako cekam tvoj izlazak, kapija moga srca se polako otvara. Ne znam zasto i ne znam kako. Nisam je otkljucala, ne znam cak ni gde je kljuc, ali osecam tvoj lopovski korak, kako to krisom radis, a ja ti cak to i dozvoljavam.
Kada otvoris vrata svoje kuce i moja kapija je otvorena...

Sada se trudim da te ne ispustim iz ruku, da ne bi slucajno ponovo otisao u svoju kucicu. A zasto bi tamo odlazio i sedeo sam, kada se sa kapijom moga srca otvaraju jos hiljade drugih vrata kroz koje mozemo zajedno da prolazimo?

Samo jedan trenutak

U jednom trenutku, u jednoj sekundi, u jednom treptaju oka se sve moze promeniti....

Mimika lica, izgovorena rec, suza koja je skliznula iz oka, bol, pogled, sreca, ljubav....

Nekako sve stvari se desavaju u sekundi, nikada to nisam razumela, samo sam to prihvatila kao cinjenicu i sa time nastavila dalje... Nikada, sve do sada. Do ovog trenutka, trenutka kada sam zrelija, kada sama razmisljam svojim mozgom i sada, kada sam postala ovakva osoba, osoba sa razumevanjem, bez osudjivanja, bez mrznje, bez zla, ali opet ne naivna i nikako ne glupa...

Vreme leti...

Tako i mi... Jednog trenutka smo nestasna deca koja jos uvek ne znaju da pricaju, a vec sledeceg odrasle, zrele osobe..

Tako i nasa osecanja...

Sedimo zagrljeni, bez izgovaranja ijedne reci... Mada, nekada imam osecaj da bi u tim trenucima razgovor prosto bio suvisan.. :) Osecam snagu tvog tela, osecam tvoju toplotu.. I dok tako ne razmisljajuci ni o cemu, a opet imam neki osecaj kao da letim, kao da sam na najlepsem mestu na svetu, osetih tvoj dah na vratu. Kao da su mi se sada pred ocima stvorile stazice satkane od mnostvo malecnih srca. Ne mogu da razaznam od cega su skrojeni, ali mogu da osetim njihovu toplinu pod svojim stopalima, toplinu koja me nekom silom povlaci ka mom daljem letenju... Tvoje usne na mom vratu... Ah... Vise nista ne mogu da vidim, ni jedna jedina misao u mojoj glavi, ali zato u stomaku, u mom telu... Lavina je krenula. Tvoj dah, tvoje usne su je pokrenule. Osecam kako se siri... Kako mi ulazi u svaki deo moga tela... I onda.... Odjednom, kao grom iz vedra neba, odmices me od sebe. I vidim kako otvaras usta i konstatujem da pricas, ali ja ne mogu da te cujem. Lavina je i dalje u meni, a ja zapravo i nisam tu... Nisam pored tebe... Ali, to ne traje jos zadugo.. Od tvog trzaja, sve je krenulo da se gubi... Par sekundi mi je trebalo da se vratim u svoje telo i da ponovo upravljam njime... I eto me, tu sam.. 

Uspela sam da cujem tvoje pitanje... Iako sam ga cula, istog trenutka sam pozelela da ga nisam cula.

U tom trenutku, nestalo je sve... Sve ono sto sam do pre par minuta osetila, sve je nestalo.

 Kao da je gumicom obrisano... 

U trenutku si unistio jedan od najlepsih trenutaka....