Neka druga dimenzija

Volim svoj zivot, volim svaki deo njega. I lepe i ruzne trenutke, sve je to ono sto treba doziveti i preziveti. Vise volim kada se probudim sa osmehom na licu. Kada mi nista ne moze pokvariti raspolozenje. Takvi dani cine zivot lepsim. Svakom prolazniku na ulici podelim po neki osmeh. Takvim danima mi nista nije tesko.

Osecam da mogu leteti iznad svega i iznad svih. Nista me ne moze sputati.

I tako me je sreca pratila danima. Nisam se zalila niti bunila. Dovela mi je sa sobom nezaboravne trenutke provedene sa meni dragom osobom. I to je sve tajno isplanirala. Nije mi ni nagovestila sta mi sprema. Ali to je dodalo jos vecu draz svemu.

Pogledi su nam se sreli. Odmah nakon toga, bez trunke cekanja, osmeh je navirivao na mojim usnama. Sreca se ne moze sakriti. :) 

Kada nesto nestrpljivo iscekujes u tebi lagano nemir raste. Laganim koracima se penje ka najvisem stupnju tvoje srece. I kada dostigne vrhunac, onda ti se zelja ostvari. Mozda deluje sebicno to od njega, ali on to radi sa najlepsim mislima.

I jos kada osetis dodir usana koje si nocima mastala i sanjala da su ti blizu i da su tu, nadomak tebe, neopisiv osecaj sadisfakcije.

Dodiri, koji su se nizali jedni za drugim, dovode te do neke druge dimenzije. Dimenzije u kojoj nema mesta tuznom pogledu, osecaju koji ti nije prijatan, mislima koje ne izazivaju osmeh na tvom licu, suzama, bolu.

Ova dimenzija je stvorena za one koji vole srecu, smeh, zadovoljstvo pa cak i ljubav. Mozda ovu zadnju stavku nisam osetila, ali sve to ide svojim tokom. Bez zurbe. I da, rekla sam mozda. 

Nekada ni mi sami ne umemo da objasnimo sta osecamo i mislimo. Neke stvari se ne mogu opisati recima, takve stvari se osecaju srcem.

Njegov dah na mom vratu bio je kao lavina koja je pokrenula ceznju, zelju da dobijem jos. Da mu uzmem sve. Ne da mu ukradem sve, nego da sve njegovo, bude i moje sve.

Mozda su moje zelje prevelike, ali tu nema pravila. Ja ih ne mogu kontrolisati. One upravljaju mojim osecanjima i mojim postupcima.

Masta je postala stvarnost. Carolija je zavladala prostorijom u kojoj smo se nalazili. Obuhvatila je sve. Vazduh koji smo udisali, poglede koji su se nizali, pa je cak i nas zaposela. Predivan osecaj.

Da samo mogu da ostanem zarobljena u toj dimenziji sa tom osobom, sreci nikada ne bi bilo kraja.

Nazalost, morala sam da se vratim u realnost. I to je bas jak udarac. Kao da uzivas u Suncu i pijes neki koktelcic na plazi, totalno si van svemira i ono odjednom iz vedra neba te nesto lupi po glavi. Nemilosrdno te spusti na zemlju. E takav je osecaj odprilike.

Nisam razocarana, jer sam optimista. Nestrpljivo cu iscekivati nas sledeci susret i ponovo vracanje u dimenziju srece. Nadam se da me zelje nece razocarati...

Vreme

Svako ponekad u zivotu pozeli neke stvari da promeni ili da moze da vrati vreme...

Kada nas je Bog stvorio nije razmisljao o tome, ne krivim ga. Koliko je samo stvari imao na umu i koje je stvari samo uspeo da stvori, trebali bi biti zahvalni, a ne zavidni ili sebicni.

Vremenom ne mozemo da upravljamo i nikako ne mozemo da ga korigujemo. Ono samo ima svoj tok i nikome ne dozvoljava da zaviri i njegove planove. Mada, kakve planove ono i moze da ima? Njegov jedini cilj je da prolazi. Nekad polako, nekada isuvise brzo.

Milion puta sam osetila zelju i potrebu da mogu da upravljam vremenom. Da neke stvari brze prodju, dok neke druge stvari da duze potraju. Tada bih imala neverovatnu moc. Imala bih kontrolu nad odredjenim stvarima i bila bih ispunjena. 

No, poenta zivota nije imati kontrolu nad vremenom, vec umeti istrajati u svemu. Biti jak da izdrzis i lepe i lose trenutke. Nije to nimalo lak zadatak. Neki nikada ne uspeju u tome.

Surov je zivot. Kako ja volim da kazem: Nekome je zivot majka, a nekome maceha. Ali to ne treba da nas sputava, to treba samo da nam stvori jos vecu zelju za ostvarivanjem svog nekog viseg cilja.

Svakim danom starimo. Svaki dan koji za nama prodje, donese po nesto u nas zivot. Sve treba pamtiti, jer sve se desava sa razlogom. Cak i one lose stvari. I ne treba bezati od njih, jer i one imaju neki svoj zadatak koji treba da ispune. Znam da one sa sobom nose bol, patnju, bes pa i depresiju, ali to je ono sto nas ojaca. Sto nas nauci nekim stvarima. Mnogo toga se moze nauciti iz njih, samo ih treba preziveti.

Dok one lepe stvari zelimo da potraju pa zauvek. :) Ali tek to nije lako. Potrebno je uloziti mnogo napora i  truda za tako nesto. Cak i najbolji nekada pogrese. Zivi smo ljudi, moramo i da gresimo. Niko nije savrsen. A cak i da taj neko misli da je savrsen, grdno se vara. Sta je savrseno? Kako moze biti siguran u to, kada nikada nije mogao videti savrsenstvo. Svako ima neki svoj pogled ka savrsenstvu koji se razlikuje od bilo kog drugog. U tome je caka. 

Smejite se, volite se i budite srecni. Jer je to ono sto cini zivot lepim.

Uh.. Preterah ga sa filozofiranjem. Za danas je dosta.

Iznenadjenja su lepa, samo ako znas uzivati u njima

Volim iznenadjenja i uvek im se radujem.. Sta cu kada sam osoba koja ce u dusi uvek biti dete bez obzira na starost koja mi se svakim danom priblizava sve vise.

Neke se stvari desavaju i van naseg opsega kontrole mogucnosti i verovatnoce. I vise volim kada ne znam sta ce mi se desiti. Nije zanimljivo kada vec sve unapred znas, bar meni nije.

Volim da uzivam u svakom trenutku, bez razmisljanja o tome sta ce to doneti u buducnosti i da li je to ispravan put. Pa vreme ce pokazati svoje... To je ono sto mene vodi kroz zivot.

Neocikavano upoznah jednu osobu na nekom od nasih izleta i obilazaka raznih mesta. Bilo je tu necega na prvom pogledu, znala sam to po sebi.. 

Da li se to lako moze primetiti? Nisam bas sigurna, ali iskustvo je pokazalo da se to odmah primeti. Svi su ubrzo znali da mi je ta osoba bila gotivna na prvu loptu. Ne znam kako, a verovatno necu ni saznati.

I sada, vec nekoliko dana ne skidam se sa facebook-a. Sta radim tamo ceo dan? Chat. :)

Mislim da se nisam nikada toliko cesto iznenadila kao od trenutka kada smo krenuli da se dopisujemo.

Sve je nekako spontano krenulo i skroz je zanimljivo. Koliko zajednickih stvari mozes da imas sa nekom osobom a da toga i nisi svestan? Nisam to znala da sada..

Istih osobina, interesovanja, misljenja...

Neverovatno je kako mozes brzo da se zainteresujes za nesto nepoznato. Verovatno je i zbog toga toliko interesantno, bas zato sto je nepoznato. 

A radoznalost? I ona se uvek pojavi kada se radi o ovakvim stvarima.. Nekako podmuklo i nesvesno uvuce se u tvoje razmisljanje i dodaje mu posebnu car.

A mene kao dete, koje nikada nece dozvoliti starosti da zauzme njegovo mesto, sitnice cine srecnom. Malo je za srecu potrebno. Ali treba znati uvideti to.

I tako sada sa osmehom na licu kuckam ovaj tekstic. Ne znam mu svrhu ni namenu, ali nacice on svoje mesto, kao i sto sve na svetu nadje svoje mesto.

Odoh sada opet na face...

Ljudi i to sto ide sa njima

Da li treba osudjivati ljude na osnovu izgleda? Verujem da u svetu ima mnogo ljudi koji to rade. Neki to mozda ne kriju, ali neki sigurno da. 

Postoji ona stara poslovica: ,,Odelo ne cini coveka." Ja se apsolutno slazem sa tom konstatacijom.

Izgled moze da zavara, da ucini da donesete pogresne utiske o nekoj osobi. Ja se uvek okrenem ka unutrasnjoj strani, ka covekovoj dusi. To je ono sto karakterise coveka, to zapravo pokazuje ko je covek a ko necovek.. 

Kada sretnete na ulici neku osobu, u nekoj otrcanoj, iscepanoj i prljavoj garderobi, uvek osetite odbojnost. To je valjda neki refleks, koji je jaci od vas. Nesvesno se dolazi do tog osecaja. Nije da vi mrzite tu osobu niti bilo sta slicno, ali jednostavno ne osecate potrebu da joj pridjete, da stupite u kontakt sa tom osobom. Stekli ste neki utisak na osnovu spoljasnjeg izgleda. Neki ne bi nikada dozvolili toj osobi da im pridje ili da joj pomognu, jer se gade.

 ,,Nekima je zivot majka, a nekima maceha." Ne mogu svi da imaju isto, jednostavno mora da postoji neki balans u svemu. I sto se novca tice, i srece, i ljubavi, i zdravlja, i dobrote, i humanitosti, i zlobe i svega ostalog. Ja sam jedna od onih osoba koja ce uvek pomoci nekome u nevolji, naravno, ako je to u mojim mogucnostima. 

Prvo sto primetim na nekoj osobi je fizicki izgled, ali to nije ono na osnovu cega ocenjujem ljude. Bitnije mi je razmisljanje, komunikacija sa tom osobom. Jedino tako mozemo videti kakva je osoba. Mislim, treba vremena da bi neku osobu upoznali, da bi mogli da vidimo kakva je licnost. Sve se to ostvaruje kroz razgovore na razlicite teme, misljenja o razlicitim stvarima. Ali nikako ne na osovu izgleda.

Postoji veliki broj ljudi koji ima skupocenu garderobu, ogromnu kucu, dobar auto i sl. a ustvari je unutra kao pokvareno jaje. Takve osobe privlace ljude, ali cim neko oseti onaj njihov unutrasnji miris, pobegne kao djavo od krsta. Naravno, uvek postoje oni koji ne uvide to na vreme, koji ne zele da otvore oci istini. Takvi ljudi uvek lose prodju.

Medju nama ce uvek biti zlih ljudi, manipulatora, lazova, to je cinjenica koju ne mozemo promeniti. Moramo prihvatiti to i ziveti sa tim. Ziveti sa oprezom. 

Postoje svakakvi ljudi. To je ono sto ja sebi govorim svakog dana, to je ono sto me podseca na sve te monstruozne ljude, ali naravno tu su i oni dobri, humani i pozitivni ljudi koje uvek rado prihvatam u svoje drustvo.

Moja poruka: Budite uvek na oprezu, jer ljudi ima sve vise iz dana u dan. Nikada ne znate ko je kakav zapravo, svi nose neke maske i retko ko pokazuje svoje pravo ja.