Melanholija i sreća

Dođu neki dani u životu kada se nađeš u nekom čudnom periodu, kada imaš osećaj da te je kolotečina uvukla u svoje ogromne šake i ne da ti da mrdneš. Svaki pokušaj da se otrgneš, da pobegneš, da se izmigoljiš uglavnom bude bezuspešan.

To je period kada je svaki dan isti kao prethodni, kada imaš osećaj da ti se ništa novo ne dešava u životu, kada shvatiš da vreme prolazi pored tebe, a ti samo stojiš i gledaš i ništa ne možeš da preduzmeš povodom toga.

Sigurno svako od nas, u nekom delu svog života, naleti na taj period. 

Melanholija nas je obuzela. Osećaj bezvrednosti, potištenosti, praznine, tuge...

Mislim da je u tom trenutku jedini spas priroda. Pogotovu u ovom prolećnom periodu. Zelenilo, cvetovi, insekti, leptiri, sunce kod mene izazivaju divno osećanje. Osećanje smirenosti, ispunjenosti.

Međutim, pravo rešenje leži u nama. 

Moramo okrenuti novi list i početi gledati na život drugim očima, očima deteta.

Svi znamo da je za sreću malo potrebno, ali najbolje ćemo to razumeti ukoliko budemo posmatrali decu. Deca se zaista znaju obradovati za sitnice. 

Svaki dan je za njih nova pustolovina.

Jedan kolač, slatkiš, odlazak u park, pas, mačka i mnoštvo drugih stvari ih čine srećnim bez nekog posebnog razloga. Za sreću i ne treba da postoji razlog. Treba biti srećan uvek, svaki dan.

Kada smo srećni zbog nekog razloga, mislim da to i nije baš prava sreća. 

Samo momenat, ne želim da me shvatite pogrešno, zato ću sada objasniti šta sam zapravo mislila.

Naravno da smo srećni kada nam se ispuni neka želja, kada nam se desi nešto lepo i slične stvari, ali to je prolazna sreća. Ona ne traje, to je smo trenutna sreća koja će za dan, dva iščeznuti. Govorim o pravoj sreći. Npr, sigurno ste upoznali ili znate neku osobu koja je uvek vesela, nasmejana i to bez razloga i koja vam uvek popravi raspoloženje. Zar im nikad niste zavideli na tome?

Ja iskreno jesam i to je greska, ne treba im zavideti, treba im se diviti i ugledati se na njih. 

Osoba koja je srećna, srećna je bez nekog posebnog razloga, srećna je jer se jutros probudila, jer sunce sija, jer je divan dan, jer je ispunjena ljubavlju prema sebi, a samim time i prema drugima.

Takva sreća je prava sreća. I svet bi bio predivno mesto kada bi svi bili srećni i zadovoljni. Onda ne bismo više slušali kako se ljudi žale i kako pate, već bi uvek slušali o sreći i mislim da bi želili da svi budu tako srećni kao što smo mi.

Sumorni neki dani

Dani mi postaju sumorni, osećam da jedva dišem. Gušim se... Protok vazduha je sve manji kao i moji uzdasi. Vapim za dubokim udahom svežeg, čistog vazduha.
Guše me ova četiri zida koja me okružuju. Nekad imam osećaj da se oni polako skupljaju, da čine prostor sve manjim.
Guši me i ona što sve zna. Ona što, čini mi se, samo čeka da me zaskoči pogrdnim rečima, da me napravi najgorom osobom na svetu iako zapravo nije tako.
Guše me i ovi tmurni, kišoviti dani, ova hladna jesen i predstojeća zima.
Nekako me sve pritiska i čini da ostajem bez daha.
Moja jedina snaga si ti, moj mali stvore. Tvoj pogled i tvoj iskren osmeh koji topi srce. Ti si ono što me drži u životu, ti si ono što mi bez izgovorene reči kaže da moram da izdržim, da moram da se borim...
Moje sunce, moja sreća, moje malo dete, moja beba. Obožavam te, upijam te i volim te.
Bez tebe ne bih znala šta je prava radost, šta znači iskrena ljubav i čistota neiskvarenog srca.

Početak majčinstva

Ranije se verovalo da je žena ta koja treba da sedi kući i da čuva dete a da muž radi i izdržava porodicu. Kako vreme prolazi sve se menja pa čak i ta neka verovanja gube na značenju. 

Došlo je takvo vreme da se može videti kako je žena ta koja izdržava porodicu, da je ona ta koja donosi novac i kuću, a da muškarac brine o kući. Mada ima i slučajeva gde i muž i žena rade, što je definitivno najbolja moguća varijanta. 

Eh, ali šta kad dođe dete?

Majka mora da bude ta koja će ostati kući sa detetom. Ipak nam, u našoj zemlji, država obezbeđuje godinu dana odsustva s posla. Ali da li je to pravedno prema muškoj polovini?

Mislim ok, majka nosi, majka rađa, ali zar samo majka treba da čuva?

Možda neki imaju pomoć i od svojih roditelja, zapravo baba i deda mogu znatno pomoći ako su parovi u takvim mogućnostima i to je opet po mogućnosti najbolja varijanta. Ali šta kada npr. nema pomoći sa njihove strane?

Da li društveni život roditelja prestaje?

Neki bi verovatno rekli da pišem gluposti, ali mene stvarno to interesuje. 

Da li majka treba da ima pravo da izađe da se provede s vremena na vreme, a da tata čuva dete? Računajući na to da je uglavnom obrnuta situacija.

Izolovanost ubija, kao i četiri hladna, bezosećajna zida. 

Svi smo mi žive duše i svi mi imamo pravo na život i unutar i van zidina našeg doma. 

Mislim da majka čak i više ima prava na izlazak jer je ipak ona ta koja je 24h sa detetom. Nekad treba oduška, treba skrenuti misli.. Što ne znači da se dete ne voli.

Majka sam od skoro, zapravo još uvek se navikavam na tu činjenicu, i ja sam ta koja čuva dete. I nekako me jako zaboli kad muž izađe sa ortacima a ja sedim kući. Dane i dane provodim u kući i ja bih htela da izađem da vidim druge ljude, da popričam sa nekim o nečemu. Pa makar to bila i ona najbanalnija tema o vremenu.

Prošetam ja sa detetom u toku dana, ali nije to to. Dok on ide na posao, radi i privatno, ide u garažu da čačka motor i još izlazi i sa društvom. Nije da mu ja branim ili nešto slično, ali kao da imam utisak da ga je briga za mene i za to kako se ja osećam. Eto sada je izašao a meni su automatski krenule suze. 

Uh...

Ne znam, samo znam da želim i ja da idem na neku svirku, da i ja želim da se družim. 

Valjda nisam luda i valjda imam realne želje... 

Suffering

Tonem u san...

San, koji nije lep... Ne bih ja to nazvala lepim.

Osecaj koji imam je ravnodusnost pomesana sa bolom ili je to samo prihvatanje.

Prihvatanje cinjenice da te vise nemam.

A da li sam te uopse i imala?

Nekako nisam sigurna.

Nije fer kada ti sebe das mnogo vise nego sto taj neko drugi sebe tebi daje..

Oseti se to..

Nekako si vise bio odsutan nego sto si bio tu.

Zalosno je to sto to tek sada shvatam.

Falis mi.

Fali mi tvoja poruka za dobro jutro, za laku noc...

Fale mi tvoji poljupci.

Tvoji zagrljaji.

Onaj osecaj koji imam dok te ljubim, dok me grlis.

Shvatam da nikad nisi bio potpuno tu.

Boli..

Onda dodje trenutak kada resim da ne razmisljam o tebi, o onome sto smo imali, da samo krenem dalje.

Ide mi to.

Neko vreme.

A onda se vrati taj glupi osecaj praznine.

Tesko je pobeci od boli.

Mozes da bezis ali ce te ona stici.

I cim joj pruzis malo svoje paznje ona pocinje da se siri po tvom telu.

Obuzima svaki deo tebe.

Korak po korak.

Bez ikakvog pitanja, ikakve dozvole.

Ima tu moc, nazalost.

Kazu da patnja cini da dusevno rastemo.

Ali niko ne moze ukloniti patnju.

Sastavni je deo zivota.

Prati nas uvek, kao senka.

Cudno je to da su nam suze tople.

Da li one tako uklanjaju toplinu naseg srca?

Da li se kroz suze izvlace oni topli trenuci koje imamo?

Da li izvlace toplotu nase duse?

Mislim da bi ipak trebale da budu hladne.

Hladne kao led.

Jer je bol hladna, surova.

Ne pita da li mozes, da li si u stanju da izdrzis.

Samo dodje i zaposedne tvoje srce.

Zagrli te tako jako da ne mozes da dodjes do daha.

Da ne mozes da se oslobodis.

Samo te stiska sve jace i jace.

A ti izdrzi.

Bori se.

Moras biti jaci od nje.

Jer ako joj dozvolis da ona nadjaca tebe, sjebao si se.

Veoma, veoma si se sjebao,

Jer ti nece dozvoliti da vidis srecu.

Nece ti dozvoliti da osetis radost.

Nece ti dozvoliti da volis.

Nece ti dozvoliti da se smejes iskreno.

Nece ti nista dozvoliti.

Sve ce postati nista.

Moras biti jak.

Njen dodir te ne moze unistiti.

Ali ako joj poklonis svoju paznju.

Ona ce te obuzeti.

Zaposesti.

Od toga nema spasa.

Potonuces kao nikad.

Dozvoli da je osetis na kratke trenutke.

Zato i postoji.

Nemoj joj dozvoliti da bude jaca od tebe.

Moras biti jaci od nje.

Jedino je tako mozes pobediti.

Jedno ruzno suncano jutro

Dozvolili smo jedno drugom da se priblizimo, spustili gard i prepustili se.. Volim to, volim taj osecaj koji imam sa tobom, volim tvoje prisustvo, tvoju paznju. Volim kada me milujes po obrazu dok me ljubis, volim nase zagrljaje, oni cine da se moja dusa sjedini sa tvojom, da prosto odleprsam negde daleko sa tobom, samo ti i ja.. Volim svaki tvoj dodir, kao da se moje talo naviklo na to, kao da si postao neki deo mene koji mi je potreban da bih bila srecna, da bih normalno disala...

Ovo jutro je tesko pocelo, probudila se sa nekim bolom u grudima, ne mogu normalno da disem, uzeo si jedan deo mene...Bol se lagano siri, mislim da svake sekunde sve vise raste...

Cak su mi i misli ostale kod tebe, nema lepih misli samo taj tupi bol koji raste..

Dugo sam razmisljala o tome da necu sebi dozvoliti da se ovako osecam, dugo nisam nikome dozvoljavala da mi pridje, da mi privuce paznju, da se zainteresujem toliko za nekoga da bih ponovo otvorila kapije svoga srca. Ali ti si nekako uspeo tu da se provuces, da li si preskocio kapiju ili sam, pak, ja zaboravila nekom prilikom da je zakljucam pa si ti to iskoristio i usao ili sam pak ja namerno dozvolila da udjes. Pitanje na koje ne znam odgovor, ali znam da si uspeo... 

Usao si i nasao me... Predivan je to osecaj kada te neko tako nadje, zgrabi, zagrli... Osetila sam se ponovo zivom, Osetila ljubav koju sam zaboravila da imam, zaboravila da mogu i koliko mogu da pruzim.. Izgradila sam zid oko svog srca za ovo vreme koje sam bila sama. Mislim da i nije bas veliki taj zid. Osecala sam kako se saplices o njega. Osetila sam da ti smeta, da ti ne da da mi pridjes kako zapravo zelis.. Nisam to shvatala ranije, shvatila sam to sinoc, jutros... Shvatila sam u trenutku kada si se sapleo po ne znam koji put, kada si poludeo zbog njega.. Neke stvari ne vidimo iako su nam ispred nosa, verujem da se to desilo sa mnom...

Razbio si sinoc taj zid, ne znam da li si primetio, ne znam ni da li si se potrudio, ali si ga razbio i okrenuo i otisao... Osetila sam hladnocu... Hladnocu koja se sirila svakim tvojim korakom kojim si se udaljavao od mene. Ono je ostalo samo...  

Ne zeli da ostane samo, ono vristi u meni, roni suze i boli... Jako boli...

,,Vrati se!!! Bez tebe ne mogu da kucam isto, ne mogu da kucam.. Gubim snagu, kao da postoji neka rupa kroz koju mi sva snaga curi, bezi. Uzeces mi radost koju sam imala, koja me je gurala napred, koja je cinila da se osetim zivom!!"

Rekao si da se udaljimo... Odmah sam osetila tu daljinu.. Kao kada ti se neko hladno secivo zarije u meso, tacno osecas povrsinu noza koji ti sece kozu pa lagano ulazi sve dublje i dublje.. Takav osecaj je ta daljina. 

Kada osetis ljubav, ne mozes da se udaljis. Bar ja ne mogu. Ja sam ostala na tom mestu, zbunjena, uplakana, ranjena. I dalje ne mogu da shvatim da si otisao. Ne mogu to da prihvatim. Ne zelim...

Nisam stigla ni da ti pokazem kako umem da volim, nisam stigla da te prosetam tunelima srca koje sam dugo drzala pod kljucem. Mozda sam zaboravila kako da to radim, kako da te pustim samog unutra, bez razmisljanja, bez briga.. 

Znam da ne zelim da te izgubim i isto znam da zelim da se borim da te vratim, to mi je jedino preostalo. Dozvoli mi da te vratim...

Balans u zivotu

Svaki dan se budimo, svaki dan legnemo da spavamo, svaki dan imamo 24 casa da ih iskoristimo najbolje sto mozemo. Neko svoj dan provede na poslu, neko u skoli, neko kuci, neko mozda lutajuci po gradu, neko uceci... Svako moze izabrati kako da iskoristi tih 24 casa. Ali nisu te stvari bitne u zivotu, nisu te stvari ono sto nas cine srecnim, ispunjenim.

U svakom danu koji je pred nama treba naci trenutak da uzivamo u zracima sunca koji nas miluju po licu, u osmesima koji nam daruju ljudi, u znacima paznje koje dobijamo od nama dragih osoba... Uzivati u carima prirode, da li to bila kisa, sneg, vetar, oblaci, magla....

Ja nekako najvise od svega volim sunce. Kada se probudim ujutru i vidim svetlost sunca, odmah osetim neku radost, neki topao osecaj oko srca. To me pokrece, to me stimulise..

Ali treba naci neku trunku radosti i u drugim, ne tako suncanim danima. Makar to bila topla jutarnja kafa ili neka pesma na radiju koju volite ili prijatan jutarnji razgovor sa ukucanima, bilo sta sto vas cini srecnim, ispunjenim, vedrim.

Verujem da ima dana kada vam nije do zivota, kada nemate volje cak ni iz kreveta da ustanete. I takvi dani su nam potrebni u zivotu. Takvim danima dozvolite sebi da ostanete u krevetu ceo dan, da se izlezavate, mozda odgledate neki dobar film..  Sve je to normalno.

Ima dana kada dusa trazi odmor od svega, od ljudi, od posla, od problema i muka, od bilo cega. Treba joj to priustiti, treba joj to dozvoliti da bi mogla da izbaci iz sebe svu negativnu energiju i dozvoli pozitivi da se ponovo vrati na svoje mesto.

U zivotu su potrebni i usponi i padovi, i uspeh i neupeh, i pobeda i poraz kao i sreca i tuga...

Svako u svom zivotu mora iskusiti od svega po malo. 

Iz svake negativne situacije se trebamo izvuci jos pozitivniji, jos hrabriji i voljniji za boljim, lepsim trenucima. Uvek tezite da budete srecni, pa makar to bilo i zbog jednog malog leptira koji vam je sleteo na dlan ili zbog neke lepe uspomene koja vam padne na pamet ili cak i zbog toga sto ste dobili priliku da se probudite ujutru i da budete zivi. Sreca je u sitnicama, one cine zivot lepsim.

Moja slatka bolest

Vreme prolazi, a ti ostajes. Ostajes zarobljen u mojim mislima, mojim zeljama, mojim snovima. Kada te ne vidjam i ne razmisljam toliko o tebi, okupiraju me druge misli. Ne setim te se. Bar ne tako cesto kao kada te vidim. Tada se trudim da ostanem suzdrzana, da ne odam sebe, da ne pokazem nijedan trag moje zelje. Nisam bas sigurna koliko mi to uspeva. Sama tvoja pojava me inspirise. Kada te posmatram krajickom oka, shvatam da mi se svidja svaki deo tebe. Apsolutno svaki… Ne znam da li bi mi se svideo isto tako kada bih te upoznala, kada bih provela neko vreme sa tobom.

Shvatila sam da me tvoje ime proganja ceo zivot. Uvek je to ime vezano za osobe za kojima izgubim glavu. Ne znam da li to zapravo ima neko posebno znacenje. Da li je to neki znak?

Delujes na mene kao neki virus kome jos uvek ne znam ime. Kada se nadjem u tvojoj neposrednoj blizini, nekim tajanstvenim putem dopres do moga mozga. Uselis se tu I kako vreme prolazi, zaposedas ceo moj um. Toliko je to snazan osecaj da ja nakon toga ne uspevam danima, mozda I nedeljama da te izbacim iz svoje glave. Da li je to neka hemija? Da li mozda I ja tako delujem na tebe? Volela bih to da znam, pa bih onda mozda bar sa tobom mogla da razgovaram o ovome sto mi se desava, mozda bi I dosli do resenja, tj. Do leka moje bolesti. Ali ako si ti moja bolest, sta bi onda trebao da bude moj lek? Opet ti? Hm…. To mi bas I ne zvuci logicno.

Kada osetim tvoj pogled na sebi, mene prosto obuzme neka vrsta izgubljenosti, nervoze, uzbudjenja. Da li to namerno radis? Nekada se svim silama trudim I da te ne pogledam, da ti se ne javim, da se pravim da te uopste ne primecujem, ali taj moj unutrasnji nemir mi ne da mira I nesvesno nosi moj pogled ka tebi, a ti kao neka zver koja je samo taj trenutak cekala, docekas moj pogled. I onda bum, sudar nasih pogleda, za koje bih volela da su mnogo cesci, I kazes mi ono tvoje cao. Ne kazes ga glasno, sve to uradis tako prefinjeno da niko ne primeti, osim mene. To cao ucini da moje srce zaigra I da odleprsa veoma, veoma daleko od trenutka u kome se zapravo nalazimo.

 Vise ne znam da li je to zdravo za mene. Ne zadovoljavam se mrvicama, a to sto ti meni dajes je toliko sitna mrvica, da ne uspevam da osetim ni  njen ukus, ni miris a da se ona vec  ne istopi. Zasto moje srce toliko zudi za tobom? Sta ti imas toliko privlacno, da me privlaci kao magnet ka sebi, a da ostali momci to nemaju?

Mozda bih se predozirala kada bih dobila vise, mozda bih zauvek ostala u tom mom majusnom svetu u kome postojimo samo ja I ti. Mozda se cak ne bih ni bunila da se to desi.

Ti si moja magija, moja carolija, moja masta….