Dozvolili smo jedno drugom da se priblizimo, spustili gard i prepustili se.. Volim to, volim taj osecaj koji imam sa tobom, volim tvoje prisustvo, tvoju paznju. Volim kada me milujes po obrazu dok me ljubis, volim nase zagrljaje, oni cine da se moja dusa sjedini sa tvojom, da prosto odleprsam negde daleko sa tobom, samo ti i ja.. Volim svaki tvoj dodir, kao da se moje talo naviklo na to, kao da si postao neki deo mene koji mi je potreban da bih bila srecna, da bih normalno disala...
Ovo jutro je tesko pocelo, probudila se sa nekim bolom u grudima, ne mogu normalno da disem, uzeo si jedan deo mene...Bol se lagano siri, mislim da svake sekunde sve vise raste...
Cak su mi i misli ostale kod tebe, nema lepih misli samo taj tupi bol koji raste..
Dugo sam razmisljala o tome da necu sebi dozvoliti da se ovako osecam, dugo nisam nikome dozvoljavala da mi pridje, da mi privuce paznju, da se zainteresujem toliko za nekoga da bih ponovo otvorila kapije svoga srca. Ali ti si nekako uspeo tu da se provuces, da li si preskocio kapiju ili sam, pak, ja zaboravila nekom prilikom da je zakljucam pa si ti to iskoristio i usao ili sam pak ja namerno dozvolila da udjes. Pitanje na koje ne znam odgovor, ali znam da si uspeo...
Usao si i nasao me... Predivan je to osecaj kada te neko tako nadje, zgrabi, zagrli... Osetila sam se ponovo zivom, Osetila ljubav koju sam zaboravila da imam, zaboravila da mogu i koliko mogu da pruzim.. Izgradila sam zid oko svog srca za ovo vreme koje sam bila sama. Mislim da i nije bas veliki taj zid. Osecala sam kako se saplices o njega. Osetila sam da ti smeta, da ti ne da da mi pridjes kako zapravo zelis.. Nisam to shvatala ranije, shvatila sam to sinoc, jutros... Shvatila sam u trenutku kada si se sapleo po ne znam koji put, kada si poludeo zbog njega.. Neke stvari ne vidimo iako su nam ispred nosa, verujem da se to desilo sa mnom...
Razbio si sinoc taj zid, ne znam da li si primetio, ne znam ni da li si se potrudio, ali si ga razbio i okrenuo i otisao... Osetila sam hladnocu... Hladnocu koja se sirila svakim tvojim korakom kojim si se udaljavao od mene. Ono je ostalo samo...
Ne zeli da ostane samo, ono vristi u meni, roni suze i boli... Jako boli...
,,Vrati se!!! Bez tebe ne mogu da kucam isto, ne mogu da kucam.. Gubim snagu, kao da postoji neka rupa kroz koju mi sva snaga curi, bezi. Uzeces mi radost koju sam imala, koja me je gurala napred, koja je cinila da se osetim zivom!!"
Rekao si da se udaljimo... Odmah sam osetila tu daljinu.. Kao kada ti se neko hladno secivo zarije u meso, tacno osecas povrsinu noza koji ti sece kozu pa lagano ulazi sve dublje i dublje.. Takav osecaj je ta daljina.
Kada osetis ljubav, ne mozes da se udaljis. Bar ja ne mogu. Ja sam ostala na tom mestu, zbunjena, uplakana, ranjena. I dalje ne mogu da shvatim da si otisao. Ne mogu to da prihvatim. Ne zelim...
Nisam stigla ni da ti pokazem kako umem da volim, nisam stigla da te prosetam tunelima srca koje sam dugo drzala pod kljucem. Mozda sam zaboravila kako da to radim, kako da te pustim samog unutra, bez razmisljanja, bez briga..
Znam da ne zelim da te izgubim i isto znam da zelim da se borim da te vratim, to mi je jedino preostalo. Dozvoli mi da te vratim...
Нема коментара:
Постави коментар