Moja slatka bolest

Vreme prolazi, a ti ostajes. Ostajes zarobljen u mojim mislima, mojim zeljama, mojim snovima. Kada te ne vidjam i ne razmisljam toliko o tebi, okupiraju me druge misli. Ne setim te se. Bar ne tako cesto kao kada te vidim. Tada se trudim da ostanem suzdrzana, da ne odam sebe, da ne pokazem nijedan trag moje zelje. Nisam bas sigurna koliko mi to uspeva. Sama tvoja pojava me inspirise. Kada te posmatram krajickom oka, shvatam da mi se svidja svaki deo tebe. Apsolutno svaki… Ne znam da li bi mi se svideo isto tako kada bih te upoznala, kada bih provela neko vreme sa tobom.

Shvatila sam da me tvoje ime proganja ceo zivot. Uvek je to ime vezano za osobe za kojima izgubim glavu. Ne znam da li to zapravo ima neko posebno znacenje. Da li je to neki znak?

Delujes na mene kao neki virus kome jos uvek ne znam ime. Kada se nadjem u tvojoj neposrednoj blizini, nekim tajanstvenim putem dopres do moga mozga. Uselis se tu I kako vreme prolazi, zaposedas ceo moj um. Toliko je to snazan osecaj da ja nakon toga ne uspevam danima, mozda I nedeljama da te izbacim iz svoje glave. Da li je to neka hemija? Da li mozda I ja tako delujem na tebe? Volela bih to da znam, pa bih onda mozda bar sa tobom mogla da razgovaram o ovome sto mi se desava, mozda bi I dosli do resenja, tj. Do leka moje bolesti. Ali ako si ti moja bolest, sta bi onda trebao da bude moj lek? Opet ti? Hm…. To mi bas I ne zvuci logicno.

Kada osetim tvoj pogled na sebi, mene prosto obuzme neka vrsta izgubljenosti, nervoze, uzbudjenja. Da li to namerno radis? Nekada se svim silama trudim I da te ne pogledam, da ti se ne javim, da se pravim da te uopste ne primecujem, ali taj moj unutrasnji nemir mi ne da mira I nesvesno nosi moj pogled ka tebi, a ti kao neka zver koja je samo taj trenutak cekala, docekas moj pogled. I onda bum, sudar nasih pogleda, za koje bih volela da su mnogo cesci, I kazes mi ono tvoje cao. Ne kazes ga glasno, sve to uradis tako prefinjeno da niko ne primeti, osim mene. To cao ucini da moje srce zaigra I da odleprsa veoma, veoma daleko od trenutka u kome se zapravo nalazimo.

 Vise ne znam da li je to zdravo za mene. Ne zadovoljavam se mrvicama, a to sto ti meni dajes je toliko sitna mrvica, da ne uspevam da osetim ni  njen ukus, ni miris a da se ona vec  ne istopi. Zasto moje srce toliko zudi za tobom? Sta ti imas toliko privlacno, da me privlaci kao magnet ka sebi, a da ostali momci to nemaju?

Mozda bih se predozirala kada bih dobila vise, mozda bih zauvek ostala u tom mom majusnom svetu u kome postojimo samo ja I ti. Mozda se cak ne bih ni bunila da se to desi.

Ti si moja magija, moja carolija, moja masta….