Suffering

Tonem u san...

San, koji nije lep... Ne bih ja to nazvala lepim.

Osecaj koji imam je ravnodusnost pomesana sa bolom ili je to samo prihvatanje.

Prihvatanje cinjenice da te vise nemam.

A da li sam te uopse i imala?

Nekako nisam sigurna.

Nije fer kada ti sebe das mnogo vise nego sto taj neko drugi sebe tebi daje..

Oseti se to..

Nekako si vise bio odsutan nego sto si bio tu.

Zalosno je to sto to tek sada shvatam.

Falis mi.

Fali mi tvoja poruka za dobro jutro, za laku noc...

Fale mi tvoji poljupci.

Tvoji zagrljaji.

Onaj osecaj koji imam dok te ljubim, dok me grlis.

Shvatam da nikad nisi bio potpuno tu.

Boli..

Onda dodje trenutak kada resim da ne razmisljam o tebi, o onome sto smo imali, da samo krenem dalje.

Ide mi to.

Neko vreme.

A onda se vrati taj glupi osecaj praznine.

Tesko je pobeci od boli.

Mozes da bezis ali ce te ona stici.

I cim joj pruzis malo svoje paznje ona pocinje da se siri po tvom telu.

Obuzima svaki deo tebe.

Korak po korak.

Bez ikakvog pitanja, ikakve dozvole.

Ima tu moc, nazalost.

Kazu da patnja cini da dusevno rastemo.

Ali niko ne moze ukloniti patnju.

Sastavni je deo zivota.

Prati nas uvek, kao senka.

Cudno je to da su nam suze tople.

Da li one tako uklanjaju toplinu naseg srca?

Da li se kroz suze izvlace oni topli trenuci koje imamo?

Da li izvlace toplotu nase duse?

Mislim da bi ipak trebale da budu hladne.

Hladne kao led.

Jer je bol hladna, surova.

Ne pita da li mozes, da li si u stanju da izdrzis.

Samo dodje i zaposedne tvoje srce.

Zagrli te tako jako da ne mozes da dodjes do daha.

Da ne mozes da se oslobodis.

Samo te stiska sve jace i jace.

A ti izdrzi.

Bori se.

Moras biti jaci od nje.

Jer ako joj dozvolis da ona nadjaca tebe, sjebao si se.

Veoma, veoma si se sjebao,

Jer ti nece dozvoliti da vidis srecu.

Nece ti dozvoliti da osetis radost.

Nece ti dozvoliti da volis.

Nece ti dozvoliti da se smejes iskreno.

Nece ti nista dozvoliti.

Sve ce postati nista.

Moras biti jak.

Njen dodir te ne moze unistiti.

Ali ako joj poklonis svoju paznju.

Ona ce te obuzeti.

Zaposesti.

Od toga nema spasa.

Potonuces kao nikad.

Dozvoli da je osetis na kratke trenutke.

Zato i postoji.

Nemoj joj dozvoliti da bude jaca od tebe.

Moras biti jaci od nje.

Jedino je tako mozes pobediti.

Jedno ruzno suncano jutro

Dozvolili smo jedno drugom da se priblizimo, spustili gard i prepustili se.. Volim to, volim taj osecaj koji imam sa tobom, volim tvoje prisustvo, tvoju paznju. Volim kada me milujes po obrazu dok me ljubis, volim nase zagrljaje, oni cine da se moja dusa sjedini sa tvojom, da prosto odleprsam negde daleko sa tobom, samo ti i ja.. Volim svaki tvoj dodir, kao da se moje talo naviklo na to, kao da si postao neki deo mene koji mi je potreban da bih bila srecna, da bih normalno disala...

Ovo jutro je tesko pocelo, probudila se sa nekim bolom u grudima, ne mogu normalno da disem, uzeo si jedan deo mene...Bol se lagano siri, mislim da svake sekunde sve vise raste...

Cak su mi i misli ostale kod tebe, nema lepih misli samo taj tupi bol koji raste..

Dugo sam razmisljala o tome da necu sebi dozvoliti da se ovako osecam, dugo nisam nikome dozvoljavala da mi pridje, da mi privuce paznju, da se zainteresujem toliko za nekoga da bih ponovo otvorila kapije svoga srca. Ali ti si nekako uspeo tu da se provuces, da li si preskocio kapiju ili sam, pak, ja zaboravila nekom prilikom da je zakljucam pa si ti to iskoristio i usao ili sam pak ja namerno dozvolila da udjes. Pitanje na koje ne znam odgovor, ali znam da si uspeo... 

Usao si i nasao me... Predivan je to osecaj kada te neko tako nadje, zgrabi, zagrli... Osetila sam se ponovo zivom, Osetila ljubav koju sam zaboravila da imam, zaboravila da mogu i koliko mogu da pruzim.. Izgradila sam zid oko svog srca za ovo vreme koje sam bila sama. Mislim da i nije bas veliki taj zid. Osecala sam kako se saplices o njega. Osetila sam da ti smeta, da ti ne da da mi pridjes kako zapravo zelis.. Nisam to shvatala ranije, shvatila sam to sinoc, jutros... Shvatila sam u trenutku kada si se sapleo po ne znam koji put, kada si poludeo zbog njega.. Neke stvari ne vidimo iako su nam ispred nosa, verujem da se to desilo sa mnom...

Razbio si sinoc taj zid, ne znam da li si primetio, ne znam ni da li si se potrudio, ali si ga razbio i okrenuo i otisao... Osetila sam hladnocu... Hladnocu koja se sirila svakim tvojim korakom kojim si se udaljavao od mene. Ono je ostalo samo...  

Ne zeli da ostane samo, ono vristi u meni, roni suze i boli... Jako boli...

,,Vrati se!!! Bez tebe ne mogu da kucam isto, ne mogu da kucam.. Gubim snagu, kao da postoji neka rupa kroz koju mi sva snaga curi, bezi. Uzeces mi radost koju sam imala, koja me je gurala napred, koja je cinila da se osetim zivom!!"

Rekao si da se udaljimo... Odmah sam osetila tu daljinu.. Kao kada ti se neko hladno secivo zarije u meso, tacno osecas povrsinu noza koji ti sece kozu pa lagano ulazi sve dublje i dublje.. Takav osecaj je ta daljina. 

Kada osetis ljubav, ne mozes da se udaljis. Bar ja ne mogu. Ja sam ostala na tom mestu, zbunjena, uplakana, ranjena. I dalje ne mogu da shvatim da si otisao. Ne mogu to da prihvatim. Ne zelim...

Nisam stigla ni da ti pokazem kako umem da volim, nisam stigla da te prosetam tunelima srca koje sam dugo drzala pod kljucem. Mozda sam zaboravila kako da to radim, kako da te pustim samog unutra, bez razmisljanja, bez briga.. 

Znam da ne zelim da te izgubim i isto znam da zelim da se borim da te vratim, to mi je jedino preostalo. Dozvoli mi da te vratim...

Balans u zivotu

Svaki dan se budimo, svaki dan legnemo da spavamo, svaki dan imamo 24 casa da ih iskoristimo najbolje sto mozemo. Neko svoj dan provede na poslu, neko u skoli, neko kuci, neko mozda lutajuci po gradu, neko uceci... Svako moze izabrati kako da iskoristi tih 24 casa. Ali nisu te stvari bitne u zivotu, nisu te stvari ono sto nas cine srecnim, ispunjenim.

U svakom danu koji je pred nama treba naci trenutak da uzivamo u zracima sunca koji nas miluju po licu, u osmesima koji nam daruju ljudi, u znacima paznje koje dobijamo od nama dragih osoba... Uzivati u carima prirode, da li to bila kisa, sneg, vetar, oblaci, magla....

Ja nekako najvise od svega volim sunce. Kada se probudim ujutru i vidim svetlost sunca, odmah osetim neku radost, neki topao osecaj oko srca. To me pokrece, to me stimulise..

Ali treba naci neku trunku radosti i u drugim, ne tako suncanim danima. Makar to bila topla jutarnja kafa ili neka pesma na radiju koju volite ili prijatan jutarnji razgovor sa ukucanima, bilo sta sto vas cini srecnim, ispunjenim, vedrim.

Verujem da ima dana kada vam nije do zivota, kada nemate volje cak ni iz kreveta da ustanete. I takvi dani su nam potrebni u zivotu. Takvim danima dozvolite sebi da ostanete u krevetu ceo dan, da se izlezavate, mozda odgledate neki dobar film..  Sve je to normalno.

Ima dana kada dusa trazi odmor od svega, od ljudi, od posla, od problema i muka, od bilo cega. Treba joj to priustiti, treba joj to dozvoliti da bi mogla da izbaci iz sebe svu negativnu energiju i dozvoli pozitivi da se ponovo vrati na svoje mesto.

U zivotu su potrebni i usponi i padovi, i uspeh i neupeh, i pobeda i poraz kao i sreca i tuga...

Svako u svom zivotu mora iskusiti od svega po malo. 

Iz svake negativne situacije se trebamo izvuci jos pozitivniji, jos hrabriji i voljniji za boljim, lepsim trenucima. Uvek tezite da budete srecni, pa makar to bilo i zbog jednog malog leptira koji vam je sleteo na dlan ili zbog neke lepe uspomene koja vam padne na pamet ili cak i zbog toga sto ste dobili priliku da se probudite ujutru i da budete zivi. Sreca je u sitnicama, one cine zivot lepsim.