Danasnje vreme

Mislim da na ovom svetu ljudima najvise u zivotu fali ljubav. Cak sam jednom prilikom citala istrazivanje neke zene koja je ispitivala ljude na samrti za cim su najvise zalili u zivotu. Svi su pricali o ljubavi... Ljubav prema partneru, ljubav prema deci, prema porodici ili cak ljubavi prema kucnom ljubimcu.

Uvek je ljubav u pitanju...

Ne znam kakvo je ovo vreme doslo, ali mislim da sve manje ima ljubavi... Vise niko ne zudi za njom. Svi zude za karijerom, uspehom, dok ljubav zanemaruju. Kao da nisu svesni da je zapravo ljubav ta koja cini zivot lepsim...

Sve vise ima zavidnih, ogorcenih i mrzovoljnih ljudi.. Niko vise ne trazi srecu. Cak mislim da i kada bi pitali nekoga sta je za njega sreca, svi bi pricali o nekom novcanom iznosu, o tome da dobiju na loto-u, retko ko bi rekao da je sreca u ljubavi.

Prvo i najvaznije mislim da jeste ljubav prema samom sebi. Od toga se uvek pocinje. Ako neko ne voli sebe ne moze da ocekuje ni da ga neko drugi voli...

Ima dosta i onih koji se plase ljubavi, plase se da budu ponovo povredjeni, ali zar to nije zivot?

Zar ne trebamo da ucimo na svojim greskama i da ne dozvolimo da nam se one ponove?

Svako razocarenje u zivotu nas uci necemu i cini nas jacim...

Kao sto nas svaka ljubav dize do sedmog neba i cini da se osecamo neverovatno..

Nekada usamljenost mozemo ukloniti i iskrenim razgovorom sa prijateljem uz kaficu... Ali samo sa prijateljem koji nam moze skrenuti misli od toga, koji nas moze uciniti srecnim samo svojim prisustvom. Verujem da svako ima bar jednog takvog prijatelja...

Cudan je ovaj svet u kojem zivimo. Mozda su samo ljudi skrenuli sa pravog puta, a ja se bojim da kada jednom skrenu sa tog pravog puta, da se toliko izgube da vise nisu u stanju da ga pronadju. Tuzno je to. Ali svako ima pravo na izbor... Svako bira za sebe... 

Pazite da ne izaberete pogresno jer dok imate to pogresno mozda ce vam ono pravo biti pred nosom a necete ni biti svesni da je to to. Vec cete to shvatiti kada vec bude kasno da to pravo zapravo i imate...

Sasvim tmuran dan

Danima vec ne mogu shvatiti sebe, ni ono sto osecam, ako uopste bilo sta i osecam...

Cini mi se da sa ovim tmurnim i hladnim danima, punih kise i bez imalo zraka sunca, pocinjem i ja tako da se osecam. Ne znam da li je to stvarno zbog vremena ili je nesto drugo u pitanju.

Osecam se nekako prazno, nekako bezvoljno.. 

Da li je moguce da vreme utice na nase raspolozenje?

Verujem da ima istine u tome i da je ono zasluzno za vecinu mrzovolje koja se javlja u ovim setnim danima. Oni setni dani sami probude to isto i u ljudima. Osecam to, znam to...

Svuda oko sebe nalicem na razne ljude, razgovaram sa njima, ali ja se i dalje osecam usamljenom.

Svuda oko sebe vidim zaljubljene parove, samo ja nisam zaljubljena.

Svuda oko sebe vidim ljude pune entuzijazma, samo ga ja ne osecam.

Svuda oko sebe vidim ljude sa problemima, a ja ih u sustini nemam.

Svuda oko sebe vidim ljude koji hoce da pobegnu odavde, a ja jos uvek nemam zelju za time.

Imam samo zelju za njim. Za njim bez imena, za mog Mr Big-a. Ali mi izgleda kao da ta moja zelja nije moguca, nije realna, nije ostvariva.

Zaboli me to cesto...

On ne nalazi nikakav problem u hodanju po mojim mislima, i danju i nocu i uvek.

Misli o njemu mi cesto izmame osmeh na licu i probude u meni neki zar. Taj zar zatreperi, zagreje mi srce, zagreje mi telo, ali to ne traje zadugo.

Najlepsi osecaj je kada na sebi osetim tvoje poglede. Osetim da me zelis, jer da nije tako ne bi mi pruzio to slatko zadovoljstvo da na sebi nosim tvoje poglede. Svaki ostavi na meni caroliju. Probudi u meni onaj osecaj koji si ti stvorio. Osecaj pripadanja tebi, iako zapravo nije tako.

Pazi sta zelis mozda ti se i ostvari....

Ja zelim njega samo za sebe!