Ljubav i bol, dva nerazdvojna prijatelja

Svako zeli da u svom zivotu oseti ljubav.. Da se probudi jednog dana i da, onog trenutka kad otvori oci i vidi svoju drugu polovinu pored sebe, oseti srecu, oseti ljubav, zadovoljstvo. U takvim trenucima reci nisu potrebno, srce oseti. Oseti toplinu, oseti kako ga zivot ispunjuje, kako voli da se svakog dana budi sa tim osecajem. To srce je potpuno. Nesalomivo od svih ljudskih bica na ovoj planeti, osim one koja lezi pored nas. Osim one zbog koje i osecamo svu tu ljubav..

Ljubav mozes da osetis samo ako se u potpunosti predas, ako svaki deo tebe, postane deo vas... Nije to lako, jer uvek postoji onaj strah od toga da ces zavrsiti povredjen. Mislim da zbog toga vecina se i ne usudjuje da voli.. Ali sta je svrha zivota, ako to nije ljubav?
I tako dozvolis sebi da zavolis, onako jako i iskreno... Lep je to osecaj, ne lep, zapravo caroban. Osecaj koji ti bez razloga izmami osmeh na lice, osecaj zbog koga imas neobican sjaj u ocima, osecaj zbog koga sijas nekom energijom, zracis ljubavlju...Definitivno caroban osecaj koji te odvede na drugu planetu, koji ti ulepsa zivot..

Nije lako naci iskrenu ljubav. Nema uputstva za to, nema pravila...Samo nada.
Ona nada koja nas moze odvesti u propast i ona koja nas isto tako moze odvesti na neverovatna mesta. Mesta za koje nismo ni verovali da postoje.

Bilo bi predivno kada bi nas samo ljubav pratila kroz zivot. Bilo bi to vanvremensko iskustvo. Ali...
To ali uvek usere stvari... Uvek ima i one boli koja nas lomi..  Koja cini da samo mislima osetis da ti se srce lomi, da sve puca u komade, da pada na dno dna i da nema snage da ustane i da se izleci.  Teske su to stvari.. Ne ume svako to da izdrzi. Nekad cak i ja mislim tako.. 

Ta bol ima za cilj sroza, da te unisti.. Ubije sve ono lepo u tebi. Sve ono sto je cinilo tvoju srecu i tvoju ljubav, razlog zbog kojeg si se budio ujutru sa osmehom na licu, bas sve...
Suze u ocima naviru bez prestanka, uspemene u mislima se nizu iz sekunde u sekundi i to dovede do nekog stanja, gde vise ne znas sta da mislis, sta da radis..

Pa ja sam dala sve od sebe, dala sam celu sebe i opet ja osecam bol.. Nije fer.. Ova ljubav nije fer...

Jos jedna bol

Mrzim tu osobinu kod sebe, to sto se brzo zaljubljujem i onda me je lako povrediti.. Opet sam ostavljena.. Opet... Hehehhe...
Da li je problem u meni ili je problem u njima? Vise ne znam sta da mislim...
Mozda je ovako i bolje, razmislja moj mozak, ali srce mi ne da mira... Nedostaje mi, njegovi pogledi, njegove usne... Njegovi zagrljaji i jutra kada se probudim pored njega..
Suze mi naviru jedna za drugom, ne znam sta mi je... Nisam plakala svih ovih dana, ali ovo jutro mi je osvanulo sa njegovom porukom za laku noc i jednom pesmom.. Suze su samo krenule sa svakom sekundom te pesme koja je tekla u pozadini.. Znam da mu nije dobro, da ima nekih problema, mislim oduvek ih je i imao. Ali smo zajedno trazili resenja i pomagala sam mu sa time.
Volela sam ga... Stvarno jesam...
Ja uvek volim tako iskreno i jako...
Cak i kada ne treba...
Znam da je i on mene voleo, ali ne znam gde je sve to prestalo. Kog trenutka je to pocelo da se gasi...
Volela bih da sam znala, da sam videla, mozda bih i uspela da sprecim. Ali ne, ipak se sve desava sa razlogom, verovatno se i ovo desilo sa nekim razlogom...
Nedostaje mi, mozda sam zbog toga potresena.. I pise mi na fejsu, mozda me i to pogadja nekim delom.. Ne znam sta hocu, ne znam sta trebam da radim, ne znam kako trebam da se ponasam, jer ljubav ne moze tek tako da prestane, da se ugasi.. Povredio me je vise puta, zadnji put je bilo najjace.. Ne zasluzuje oprostaj, ne zasluzuje ni jednu jedinu moju suzu, posle svega, ali tesko je uveriti srce u to.. Ono place za njim, njemu treba ljubav koju stalno uzimaju od njega..
Cime sam to zasluzila? Time sto sam uvek dobra? Sto sam iskrena i fer? Ne mogu da shvatim... Samo znam da nije bilo sudjeno da opstane, tj. da opstanemo.
Nisi mi sudjen ti, nezahvalni decace...