2011. godine se smatralo da na Zemlji zivi oko 7 milijardi ljudi, ali to nije presudno, jer se broj stanovnika iz godine u godinu konstantno povecava. Danas nas sigurno ima mnogo vise...
Meni licno, sa mog ugla gledista taj podatak i nije toliko bitan, ali gledano sa ugla nase planete, verujem da nije bas najsrecnija tim saznanjem.
Nekada volim da sebe stavim u ulogu neke druge osobe, mozda meni cak i nepoznate. Volim da sagledam svet iz sto vise razlicitih uglova, jer verujem da jedino tako mogu da razumem sustinu postojanja jednog bica.
Danas sam sebe zamislila kao nasu planetu, nas izvor zivota, nasu domovinu...
Necu vas lagati... Inace, nisam takva osoba. Iskrenost je osobina koju najvise cenim i uvek je se pridrzavam.
Nije srecna. Nije ni zadovoljna. Nema cak ni u uglu usana onu malu crticu koja cini osmeh...
Zaprepastila me je ta scena... Na sekund sam pomislila da se moja masta poigrava sa mnom... Ali ne... Pogled joj se gubio u daljini.. Preplavio me je osecaj tuge, osecaj iscrljenosti, osecaj razocarenja.
Uspela sam da zavirim u njenu dusu...
Nije morala da progovori, nije morala ni jednu jedinu rec da mi saopsi, jer sam se poistovetila sa njom.
Toliko tezine lezi na njenoj dusi. Nije to samo zbog prenaseljenosti njenog tela, mislim da bi sa time nekako i mogla da se izbori. Telo je ono sto je pokrece, tako da smo mi njeni udovi, njeni organi, njena dusa...
Kada udovi bole, to je fizicka bol, a svaka fizicka bol nije toliko zastrasujuca jer su uvek moze nekako isceliti. Oseca ona taj bol, ali nije to jedino sto je muci. Ona, u svakom svom unutrasnjem organu, u svakom nervu, oseca bol. To je zbog toga sto je njeni organi (citajte mi) ne postujemo. Ne funkcionisemo po propisima koje je ona odredila.
Necu sebe izdvajati kao jedinku, vec cu govoriti u ima svih ljudi na planeti.
Njeni organi ne funkcionisu kako treba. Bubrezi joj polako otkazuju, jetra je stalno boli. Pluca su joj toliko zagadjena da jedva uspeva da udahne trunkicu vazduha. To malo vazduha je drzi u zivotu... Kaslja se ne moze otarasiti vec godinama. Mislim da je postalo hronicno. A srce... Ni srce ne pumpa vise onim tempom kojim je to radilo ranije. Osecam da joj to nekako najvise smeta. To je ono sto je najvise tisti.
Kao da svi njeni organi rade protiv nje, kao da nisu sastavni deo njenog tela. Svako od njih radi za sebe, ali nijedan od njih ne uvidja da to sto radi, nije ispravno. Da ce tako svaki od njih sebe dovesti do unistenja, do propasti...
Nisam mogla da izdrzim, a da se ne zapitam kako je to moguce. Kako je moguce da oni tj. mi ne uvidjamo sta radimo? Nemoguce da je svakom usadjeno da radi na svoju stetu, na stetu drugih, na stetu planete u celini. Da li je moguce da smo toliko sebicni? Da li je moguce da svako gleda samo sebe i nikoga vise?
Nismo sa tom svrhom stvoreni i nije mi jasno kako to ne shvatamo...
Dok je moj mozak bio preplavljan gomilom takvih pitanja, pitanja bez odgovora, podigoh glavu ka Zemlji. Oci su joj bile pune suza. Taj prizor je dotakao moju dusu.. Ili je to ipak bila njena dusa, jer sam ja sebe stavila u njenu ulogu. Od tolike patnje koja je zaposela njeno telo u celini, od nemoci da se sama bori za svoj opstanak, gubila je snagu.. Iz dana u dan, sve vise gubi i volju..
Suza je kanula..
Odmah za njom su krenule i ostale.. Osetila sam da sa svakom suzom koja je navirivala na njenom licu, oseca olaksanje. Ali to ne moze izleciti sve njene boli... Na taj nacin ona cisti svoju dusu od svih tih zlih, nemarnih, nemilosrdnih misli koje je zaposedaju.
I to smo mi. Mi cinimo ceo njen organizam. Mi smo onaj najjaci virus koji je lagano kida. Iz dana u dan sve vise. I te suze na njenom licu smo mi... To su oni pojedinci koji se nisu ugledali na vecinu stanovnika. To su oni koji jos uvek mare, koji jos uvek obracaju paznju na njeno zdravlje. Oni koji se bore za njeno ozdravljenje. To su oni koji joj daju nadu da ce izdrzati, da ce ozdraviti...
Saosecala sam sa njom.
I moje lice je bilo preplavljeno suzama...
Patile smo zajedno...
Neocekivano se trgla i izbacila me je iz svog tela, svoje duse...
Opet sam ja- ja, opet sam se vratila u svoje telo, ali nikada necu zaboraviti ovih nekoliko trenutaka provedenih u njenoj kozi...
Znaj da te ja necu povredjivati, ja necu dozvoliti da patis...
Dok god budem postojala boricu se za tvoje zdravlje, za tvoju srecu, za tvoju dusu...
Nikad te necu omalovazavati i uvek cu ti biti podrska...
Meni licno, sa mog ugla gledista taj podatak i nije toliko bitan, ali gledano sa ugla nase planete, verujem da nije bas najsrecnija tim saznanjem.
Nekada volim da sebe stavim u ulogu neke druge osobe, mozda meni cak i nepoznate. Volim da sagledam svet iz sto vise razlicitih uglova, jer verujem da jedino tako mogu da razumem sustinu postojanja jednog bica.
Danas sam sebe zamislila kao nasu planetu, nas izvor zivota, nasu domovinu...
Necu vas lagati... Inace, nisam takva osoba. Iskrenost je osobina koju najvise cenim i uvek je se pridrzavam.
Nije srecna. Nije ni zadovoljna. Nema cak ni u uglu usana onu malu crticu koja cini osmeh...
Zaprepastila me je ta scena... Na sekund sam pomislila da se moja masta poigrava sa mnom... Ali ne... Pogled joj se gubio u daljini.. Preplavio me je osecaj tuge, osecaj iscrljenosti, osecaj razocarenja.
Uspela sam da zavirim u njenu dusu...
Nije morala da progovori, nije morala ni jednu jedinu rec da mi saopsi, jer sam se poistovetila sa njom.
Toliko tezine lezi na njenoj dusi. Nije to samo zbog prenaseljenosti njenog tela, mislim da bi sa time nekako i mogla da se izbori. Telo je ono sto je pokrece, tako da smo mi njeni udovi, njeni organi, njena dusa...
Kada udovi bole, to je fizicka bol, a svaka fizicka bol nije toliko zastrasujuca jer su uvek moze nekako isceliti. Oseca ona taj bol, ali nije to jedino sto je muci. Ona, u svakom svom unutrasnjem organu, u svakom nervu, oseca bol. To je zbog toga sto je njeni organi (citajte mi) ne postujemo. Ne funkcionisemo po propisima koje je ona odredila.
Necu sebe izdvajati kao jedinku, vec cu govoriti u ima svih ljudi na planeti.
Njeni organi ne funkcionisu kako treba. Bubrezi joj polako otkazuju, jetra je stalno boli. Pluca su joj toliko zagadjena da jedva uspeva da udahne trunkicu vazduha. To malo vazduha je drzi u zivotu... Kaslja se ne moze otarasiti vec godinama. Mislim da je postalo hronicno. A srce... Ni srce ne pumpa vise onim tempom kojim je to radilo ranije. Osecam da joj to nekako najvise smeta. To je ono sto je najvise tisti.
Kao da svi njeni organi rade protiv nje, kao da nisu sastavni deo njenog tela. Svako od njih radi za sebe, ali nijedan od njih ne uvidja da to sto radi, nije ispravno. Da ce tako svaki od njih sebe dovesti do unistenja, do propasti...
Nisam mogla da izdrzim, a da se ne zapitam kako je to moguce. Kako je moguce da oni tj. mi ne uvidjamo sta radimo? Nemoguce da je svakom usadjeno da radi na svoju stetu, na stetu drugih, na stetu planete u celini. Da li je moguce da smo toliko sebicni? Da li je moguce da svako gleda samo sebe i nikoga vise?
Nismo sa tom svrhom stvoreni i nije mi jasno kako to ne shvatamo...
Dok je moj mozak bio preplavljan gomilom takvih pitanja, pitanja bez odgovora, podigoh glavu ka Zemlji. Oci su joj bile pune suza. Taj prizor je dotakao moju dusu.. Ili je to ipak bila njena dusa, jer sam ja sebe stavila u njenu ulogu. Od tolike patnje koja je zaposela njeno telo u celini, od nemoci da se sama bori za svoj opstanak, gubila je snagu.. Iz dana u dan, sve vise gubi i volju..
Suza je kanula..
Odmah za njom su krenule i ostale.. Osetila sam da sa svakom suzom koja je navirivala na njenom licu, oseca olaksanje. Ali to ne moze izleciti sve njene boli... Na taj nacin ona cisti svoju dusu od svih tih zlih, nemarnih, nemilosrdnih misli koje je zaposedaju.
I to smo mi. Mi cinimo ceo njen organizam. Mi smo onaj najjaci virus koji je lagano kida. Iz dana u dan sve vise. I te suze na njenom licu smo mi... To su oni pojedinci koji se nisu ugledali na vecinu stanovnika. To su oni koji jos uvek mare, koji jos uvek obracaju paznju na njeno zdravlje. Oni koji se bore za njeno ozdravljenje. To su oni koji joj daju nadu da ce izdrzati, da ce ozdraviti...
Saosecala sam sa njom.
I moje lice je bilo preplavljeno suzama...
Patile smo zajedno...
Neocekivano se trgla i izbacila me je iz svog tela, svoje duse...
Opet sam ja- ja, opet sam se vratila u svoje telo, ali nikada necu zaboraviti ovih nekoliko trenutaka provedenih u njenoj kozi...
Znaj da te ja necu povredjivati, ja necu dozvoliti da patis...
Dok god budem postojala boricu se za tvoje zdravlje, za tvoju srecu, za tvoju dusu...
Nikad te necu omalovazavati i uvek cu ti biti podrska...
