Sumorni neki dani

Dani mi postaju sumorni, osećam da jedva dišem. Gušim se... Protok vazduha je sve manji kao i moji uzdasi. Vapim za dubokim udahom svežeg, čistog vazduha.
Guše me ova četiri zida koja me okružuju. Nekad imam osećaj da se oni polako skupljaju, da čine prostor sve manjim.
Guši me i ona što sve zna. Ona što, čini mi se, samo čeka da me zaskoči pogrdnim rečima, da me napravi najgorom osobom na svetu iako zapravo nije tako.
Guše me i ovi tmurni, kišoviti dani, ova hladna jesen i predstojeća zima.
Nekako me sve pritiska i čini da ostajem bez daha.
Moja jedina snaga si ti, moj mali stvore. Tvoj pogled i tvoj iskren osmeh koji topi srce. Ti si ono što me drži u životu, ti si ono što mi bez izgovorene reči kaže da moram da izdržim, da moram da se borim...
Moje sunce, moja sreća, moje malo dete, moja beba. Obožavam te, upijam te i volim te.
Bez tebe ne bih znala šta je prava radost, šta znači iskrena ljubav i čistota neiskvarenog srca.