Sumorni neki dani

Dani mi postaju sumorni, osećam da jedva dišem. Gušim se... Protok vazduha je sve manji kao i moji uzdasi. Vapim za dubokim udahom svežeg, čistog vazduha.
Guše me ova četiri zida koja me okružuju. Nekad imam osećaj da se oni polako skupljaju, da čine prostor sve manjim.
Guši me i ona što sve zna. Ona što, čini mi se, samo čeka da me zaskoči pogrdnim rečima, da me napravi najgorom osobom na svetu iako zapravo nije tako.
Guše me i ovi tmurni, kišoviti dani, ova hladna jesen i predstojeća zima.
Nekako me sve pritiska i čini da ostajem bez daha.
Moja jedina snaga si ti, moj mali stvore. Tvoj pogled i tvoj iskren osmeh koji topi srce. Ti si ono što me drži u životu, ti si ono što mi bez izgovorene reči kaže da moram da izdržim, da moram da se borim...
Moje sunce, moja sreća, moje malo dete, moja beba. Obožavam te, upijam te i volim te.
Bez tebe ne bih znala šta je prava radost, šta znači iskrena ljubav i čistota neiskvarenog srca.

Početak majčinstva

Ranije se verovalo da je žena ta koja treba da sedi kući i da čuva dete a da muž radi i izdržava porodicu. Kako vreme prolazi sve se menja pa čak i ta neka verovanja gube na značenju. 

Došlo je takvo vreme da se može videti kako je žena ta koja izdržava porodicu, da je ona ta koja donosi novac i kuću, a da muškarac brine o kući. Mada ima i slučajeva gde i muž i žena rade, što je definitivno najbolja moguća varijanta. 

Eh, ali šta kad dođe dete?

Majka mora da bude ta koja će ostati kući sa detetom. Ipak nam, u našoj zemlji, država obezbeđuje godinu dana odsustva s posla. Ali da li je to pravedno prema muškoj polovini?

Mislim ok, majka nosi, majka rađa, ali zar samo majka treba da čuva?

Možda neki imaju pomoć i od svojih roditelja, zapravo baba i deda mogu znatno pomoći ako su parovi u takvim mogućnostima i to je opet po mogućnosti najbolja varijanta. Ali šta kada npr. nema pomoći sa njihove strane?

Da li društveni život roditelja prestaje?

Neki bi verovatno rekli da pišem gluposti, ali mene stvarno to interesuje. 

Da li majka treba da ima pravo da izađe da se provede s vremena na vreme, a da tata čuva dete? Računajući na to da je uglavnom obrnuta situacija.

Izolovanost ubija, kao i četiri hladna, bezosećajna zida. 

Svi smo mi žive duše i svi mi imamo pravo na život i unutar i van zidina našeg doma. 

Mislim da majka čak i više ima prava na izlazak jer je ipak ona ta koja je 24h sa detetom. Nekad treba oduška, treba skrenuti misli.. Što ne znači da se dete ne voli.

Majka sam od skoro, zapravo još uvek se navikavam na tu činjenicu, i ja sam ta koja čuva dete. I nekako me jako zaboli kad muž izađe sa ortacima a ja sedim kući. Dane i dane provodim u kući i ja bih htela da izađem da vidim druge ljude, da popričam sa nekim o nečemu. Pa makar to bila i ona najbanalnija tema o vremenu.

Prošetam ja sa detetom u toku dana, ali nije to to. Dok on ide na posao, radi i privatno, ide u garažu da čačka motor i još izlazi i sa društvom. Nije da mu ja branim ili nešto slično, ali kao da imam utisak da ga je briga za mene i za to kako se ja osećam. Eto sada je izašao a meni su automatski krenule suze. 

Uh...

Ne znam, samo znam da želim i ja da idem na neku svirku, da i ja želim da se družim. 

Valjda nisam luda i valjda imam realne želje...