Cudan je ovaj nas zivot. Stalno prolazimo kroz neke situacije i trenutke koji se ne mogu zadrzati, koji se stalno menjaju, a mi se moramo navikavati na sve to.
Taman mislimo da smo usli u kolosek, da smo uhvatili ritam i bas tog trenutka nas izbaci sa svoje putanje jednim neocekivanim pokretom i mi ostajemo da lezimo u prasini na podu neshvatajuci sta se zapravo desilo. Gde smo pogresili? Nema odgovora na ta pitanja.
Samo se treba uspraviti, podignuti glavu i opet ici ka tome da udjemo u neki kolosek.
Tako je na svim poljima u zivotu. I u ljubavi, i u poslu i u zdravlju, porodici, svemu...
Ne uspevam da se izborim sa svim ovim desavanjima oko sebe. Nekad prosto pozelim samo da nestanem na par meseci, da pobegnem negde daleko i to potpuno sama. Da se odmorim od svega i da opet osetim onaj svoj unutrasnji mir.
Ali ne ide to bas tako.
Zalosno...
I onda se probudim ujutru, svesna otprilike svega sto me ceka i nabacim jedan od onih mojih osmeha koji mi jednostavno ulepsaju dan i olaksaju da prezivim u ovom svetu neocekivanosti i nekorektnosti.
Zaista se ponekad zapitam da li je stvarno moguce da mislima privucemo u svoj zivot neke stvari. Vise puta sam shvatila da je to istina, ali nekako jos uvek ne mogu u to potpuno da verujem. Mozda se zapravo plasim da poverujem, jer svako od nas ima bar milion misli u toku dana koje se mogu vezati za kojekakve gluposti, a da ih zapravo ne zeli ostvariti.
Tako u poplavama svojih misli cesto naletim na tebe. Oduzimas mi das samo kad te u mislima sretnem. Ne znam zasto je tako i ne znam odkud ti ta privilegija. Glupog li pitanja.. :) Verovatno sam ti je ja sama dala, dobio si je i ne trazeci je. Kakvog li poklona? Kada bi samo znao to da cenis...
Mozda bi i cenio kada bi znao...
Heh... :) Eto koliko je zivot neocekivan. Ne znam sta smem, sta ne smem. Zapravo ja znam sta smem i sta mogu, ali bilo bi jos bolje kada bih mogla da citam misli, makar samo tvoje. Olaksale bi mi sve.
I tako ja sa svojim mislima vodim rat svaki dan.. :)
