Pomislite li nekad na buducnost? Na ono sto nas ceka, ono sto ce se desiti?
U svacijem zivotu postoje odredjene faze kroz koje svi prolazimo, zeleli ili ne, tako je predvidjeno zakonom prirode...
Najlepsi i nekako nezaboravan period naseg zivota je detinjstvo. U tom periodu nas mozak prikuplja sve moguce informacije, skladisti ih i memorise da bi mogao da ih koristi jednog dana kada bude izgradio od nas licnosti. Ima vise faktora koji mogu delovati na izgradnju nase licnosti. Vecina stvari se nauci ili jednostavno nasledi od nasih roditelja, dok drugu stranu cine sve one stvari koje smo culi ili videli van svojih domova, od drugova i drugarica, od uciteljice pa sve do nekog slucajnog prolaznika na ulici.
Nakon toga sledi period u kome postajemo svesni sveta koji nas okruzuje i ljudi u njemu, ali nismo bas svesni toga sta je dobroo a sta lose. To je onaj period, za koji mislim da se vecina ne seca (kao sto se ja ne secam), koji se zove pubertet. Tada nam kroz glavu prolazi brdo informacija, brdo ideja i zamisli, a mi ne znamo kako da se izborimo sa njima. Medjutim, nije to tako strasno.
Zatim sledi period u kome smo vec postali ozbiljniji, ne previse, ali dovoljno da mozemo sami da upravljamo svojim zivotima. Tada shvatamo ko smo, sta volimo, a sta ne... Tada nam se zapravo otvaraju vrata novom nezavisnom zivotu u kome mi sami trebamo da budemo krojaci svoje sudbine, da izgradimo svoj sopstveni dom i porodicu.
Neki to urade pre, a neki kasnije. Ne postoji tacno pravilo kada je pravo vreme za formiranje porodice. Ja mislim da se to nekako samo od sebe desi. Takodje, mislim da je i to jedan od predivnih trenutaka u zivotu.
I na posletku, sledi ono cega se mozda neki plase, a mozda neki i ne. To je ona starost koju srecemo svakog jutra na ulici, lepo popricamo sa njom i nastavimo dalje, nesvesni da ce nas ona stici. Da nas mudro ceka, sve nas, sve do jednog. Da ce nam uci u zivot i zavladati njime a da mozda toga i ne budemo svesni. I tako ce nas voditi kroz te vec nekako ustaljene dane, sve do onog trenutka dok nas ne bude i ona napustila i ugasila u nama onu iskru svetlosti koja nas je odrzavala u zivotu...
Realno, mislim da je svaki trenutak dragocen i predivan, i da treba uzivati u svakom trenutku koji nam je pred ocima, jer jedino tako mozemo da zivimo jedan srecan i ispunjen zivot...
