Godisnje doba kada sve postaje lepse, kao da nam neko navlaci pink naocare i sve izgleda nekako drugacije. Cim su nam misli drugacije, menjaju se i osecanja. Sve je to nekako povezano nekom cudnom magijom koju je tesko objasniti.
Bila sam srecna, misleci da je sve proslo, da sam te iskorenila iz svoga srca i iz svoga mozga, ali jedno od ta dva radi na moju stetu.
Da li si ti onaj pravi? Ili me to samo srce zavarava. Da li si i dalje u mojoj glavi i mojim mislima? Ili se to mozak sa mnom poigrava.
Nije da ja to zelim, nije da nisam pokusala da te zaboravim, da unistim svaki trag tebe, ali nekako uvek sam ja ta koja gubi. Vise ne osecam bol. To je ipak bila najteza faza. Kao da me je obuzelo neko stanje pesimizma, tuge, depresije.. To nikada nisam bila ja.. Ali sam uspela da se vratim u svoje telo i ponovo pocnem da disem punim plucima.. Osmeh se vratio, uzivanje u malim stvarima, optimizam i sreca.. I dok tako disem, skroz iznenada, bez ikakvog upozorenja, odjednom osetim neki zig koji krene da me gusi. osecam da mi steze grudi, da mi ne da da disem.. Osetim strah i paniku i onda se opet sve vrati u normalu. Nisam znala o cemu se radi. Dosta sam razmisljala o tome i napokon dosla do nekog zakljucka.
Opet ti... I posle toliko vremena opet te osetim u sebi, u mislima, pa cak i u snovima. Nemam nikakav kontakt sa tobom i mislim da je to odlicna stvar samo iz jednog razloga, da opet ne padnem u iskusenje.
Moj osmeh, moja sreca, moje sunce, moje sve... To si bio ti.. Razlog zbog kojeg sam se budila sa osmehom, zbog kojeg sam sve radila nekako lakse i sa elanom.. Bio si moja prva najveca ljubav. Nikada nikoga nisam tako i toliko volela.. Postao si deo mene i to onaj deo bez koga se ne dise, ne zivi.. Mozda bas zbog toga osecam onaj zig i posle toliko vremena.. Zig koji me ostavi bez daha...
Nikada nisam izgubila nadu da cu se opet zaljubiti, da cu opet voleti.. Iako zivimo u istom gradu, nisam prestala da budem srecna i ponosna na sebe.. Ali, ipak nisam uspela da te izbrisem iz svoga srca, mozda nikada i necu.. Pitam se da li i ti mozda pomislis na mene i osetis isto sto i ja... Ali nisam sigurna da li zelim da znam odgovor.
,, Sve ljubavi su tragicne."- rece nas neki pisac.. I slazem se sa njim.. Ali to je zivot.. Na greskama se uci i nikada ne treba gubiti nadu, ma koliko tesko bilo.. Zivot je samo jedan, s toga prozivi ga sto kvalitetnije, jer nema nazad.
Bila sam srecna, misleci da je sve proslo, da sam te iskorenila iz svoga srca i iz svoga mozga, ali jedno od ta dva radi na moju stetu.
Da li si ti onaj pravi? Ili me to samo srce zavarava. Da li si i dalje u mojoj glavi i mojim mislima? Ili se to mozak sa mnom poigrava.
Nije da ja to zelim, nije da nisam pokusala da te zaboravim, da unistim svaki trag tebe, ali nekako uvek sam ja ta koja gubi. Vise ne osecam bol. To je ipak bila najteza faza. Kao da me je obuzelo neko stanje pesimizma, tuge, depresije.. To nikada nisam bila ja.. Ali sam uspela da se vratim u svoje telo i ponovo pocnem da disem punim plucima.. Osmeh se vratio, uzivanje u malim stvarima, optimizam i sreca.. I dok tako disem, skroz iznenada, bez ikakvog upozorenja, odjednom osetim neki zig koji krene da me gusi. osecam da mi steze grudi, da mi ne da da disem.. Osetim strah i paniku i onda se opet sve vrati u normalu. Nisam znala o cemu se radi. Dosta sam razmisljala o tome i napokon dosla do nekog zakljucka.
Opet ti... I posle toliko vremena opet te osetim u sebi, u mislima, pa cak i u snovima. Nemam nikakav kontakt sa tobom i mislim da je to odlicna stvar samo iz jednog razloga, da opet ne padnem u iskusenje.
Moj osmeh, moja sreca, moje sunce, moje sve... To si bio ti.. Razlog zbog kojeg sam se budila sa osmehom, zbog kojeg sam sve radila nekako lakse i sa elanom.. Bio si moja prva najveca ljubav. Nikada nikoga nisam tako i toliko volela.. Postao si deo mene i to onaj deo bez koga se ne dise, ne zivi.. Mozda bas zbog toga osecam onaj zig i posle toliko vremena.. Zig koji me ostavi bez daha...
Nikada nisam izgubila nadu da cu se opet zaljubiti, da cu opet voleti.. Iako zivimo u istom gradu, nisam prestala da budem srecna i ponosna na sebe.. Ali, ipak nisam uspela da te izbrisem iz svoga srca, mozda nikada i necu.. Pitam se da li i ti mozda pomislis na mene i osetis isto sto i ja... Ali nisam sigurna da li zelim da znam odgovor.
,, Sve ljubavi su tragicne."- rece nas neki pisac.. I slazem se sa njim.. Ali to je zivot.. Na greskama se uci i nikada ne treba gubiti nadu, ma koliko tesko bilo.. Zivot je samo jedan, s toga prozivi ga sto kvalitetnije, jer nema nazad.
